Venac slave Svetog Save

Sveti Sava je prvi srpski književnik i pisac. Rođen je kao Rastko Nemanjić, no nakon zamonašenja uzima ime Sveti Sava. Vreme njegovog rođenja nije tačno utvrđeno, prema jednima rođen je 1169. godine, a prema drugima 1175. godine, a treći da je rođen u periodu između 1170 do 1175. godine.

Rođen je u staroj srpskoj prestonici Rasu, majka mu se zvala Ana, a otac mu je bio Veliki raški župan Stefan Nemanja.

Sveti Sava je srpskom narodu u nasleđe ostavio mnoga dela i u našu istoriju je urezao duboke tragove kao duhovnik, graditelj i obnovitelj manastira. Bio je prvi poglavar Srpske pravoslavne crkve i njen organizator. U vreme kada je Rasko Nemanjić živeo događala su se neka od bitnih okršaja svetske istorije.

Budući da je Jerusalim pao u muslimanske ruke, krstaška vojska koju predvodi Fridrih I Barbarosa kreće da osvoji svete zemlje Palestinu i Jerusalim. U Nišu se sastao sa Stefanom Nemanjom i sklopili su savez protiv Vizantije. Mladi Rastko je sve ovo gledao izbliza i doživeo, da bi 1191. godine pobegao u Svetu Goru, ostavivši upravljanje Humskom oblašću koju mu je otac poverio.

U Starom Rusiku, ruskom manastiru, se zamonašio u dobio ime Sava. Nakon Savinog zamonašenja Stefan Nemanja 1196. godine pridružuje se Savi i zajedno žive u manastiru Vatopedu. Stafan Nemanja ostavlja zemlje na upravljanje sinu Vukanu i mlađem Stefanu, a sam se zamonašio i uzeo ime Simeon. Po želji Simeonovoj otkupljuju manastir Zig i ruševine grčkog manastira Hilandar kako bi Simeon svojim blagom izgradio srpski manastir na Svetoj Gori.

Sava je svojim radom na prevodima i drugim književnim delima mnogo doprineo srpskoj državi. On je naš prvi zakonodavac, preveo je i uredio prvu ma srpskom zbirku zakona Krmčiju. Time je srpska država postala pravedna i pravna u vreme kada se u čitavoj Evropi nije ni zanalo za ovakve vrste zakona.

1999. godine završena je izgradnja manastira Hilandar i Sava te godine, na iskustvu i uzoru tipika carigradskog manastira Bogorodice Evergetidske, prepisuje i piše Karejski tipik i Hilandarski tipik, za potrebe života i rada u manastiru Hilandaru. 1200. godine umire Simeon i Sava je u Hilandarski tipik uneo život Simeona, kratak opis monaškog života svoga oca. 1202. godine dolazi do sukoba između braće Nemanje i Vukana, a Sveti Sava po nekim autorima 1208, a po nekim 1207. donosi očeve kosti u Srbiju i miri braću nad očevim moštima.

Sava kao arhimandrit Studenice, sve do 1217. godine, piše na osnovu Hilandarskog tipika Studenički tipik i prilaže mu prošireno „Žitije svetoga Simeona“. Te godine, ili godinu ranije, Sava završava i svoje delo „Služba svetom Simeonu“, započeto još 1200. godine u Hilandaru.

Sava takođe na račun srpske države i brata Stefana obavlja mnoge važne poslove, diplomatske i poslove miroljubive misije. 1217. godine papski legat venčao je Savinog brata Stefana za kralja u Žiči, a Sava očito nezadovoljan tolikim uticajem katolika na srpski presto, vraća se u Svetu Goru. U Nikeji 1220.godine Sava dobija, od cara Teodora Laskara i Nikejskog patrijarha Manojla, čin prvog srpskog arhiepiskopa i status samostalnosti za srpsku crkvu. Iste te godine završava prevod Krmčije sa Vizantijskih nomokanona i tako donosi Srbiji prvi crkveni i državni izvor prava. 1227. godine umire Stefan Prvovenčani, pisac Žitija Svetog Simeona. Na presto dolazi njegov sin Radoslav.

Zbog rata između cara Todora, čiji je Radoslav bio zet i bugarskog cara Asena koji pobeđuje u ratu, Asen dovodi svog zeta Vladislava na vlast. Sava dva puta putuje u Svetu zemlju i 1233. godine predaje arhiepiskopski tron mladom monahu Arseniju.

Na povratku iz Svete zemlje 14. januara ili 1235. ili 1236. godine Sveti Sava umire u Trnovu u Bugarskoj, nakon čega ga srpska crkva proglašava za svoga sveca. Vladislav je 1237. maja meseca preneo Svaine mošti i sahranio ih u svojoj zadužbini Mileševi. Zbog velikog širenja kulta Svetog Save ne samo po Srbiji i celoj turskoj carevini, među katoličkim svetom i Rusiji, Turci odnose kovčeg Svetog Save i spaljuju ga u Beogradu na Vračaru.

Od 1820 do 1827. godine prvi put u Zemunu, a zatim i u Srbiji, Sveti Sava počinje da se slavi kao zaštitnik škola. 1840. Sveti Sava se proglašava za patrona svih škola u Srbiji. Od izuzetne je i neprolazne vrednosti prosvetni rad Svetog Save. On je bio prvi narodni učitelj i zaštitnik srpske pismenosti i škola.

Srpski narod čuva uspomenu na njega i u njegovu čast ispevao je mnogobrojne pesme, priče i legende. Po njegovom imenu Srbi su davali imena različitim ustanovama, skolama, bolnicama. Dan njegove smrti, 27. januar, uzet je za narodni i crkveni praznik i za školsku slavu. Spisi koji su za njim ostali poseduju pregršt istorijskih činjenica, oni nam pomažu da dublje i bolje proučimo srednji vek.

U knjizi „Venac slave Svetog Save“ nalazaimo izbor mnogobrojnih pesama koje slave Svetog Savu i njegova dela, nalazimo odeljak „Izbor iz spisa Svetog Save“, narodne pesme u kojima je ispevan, narodne legende u kojima se o njemu priča, i duga dela umetničke poezije koje slave njegov život i delo. Na prvoj strani ove knjige stoji pesma „Uskliknimo s ljubavlju“, odlomak iz „Himne Svetom Savi“: Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi Srpske crkve i škole- Svetiteljskoj glavi. Tamo venci, tamo slava Gde naš srpski pastir Sava. Pojte mu Srbi, Pesmu i utrojte!

Ispod pesme se nalazi i notni zapis uz čiju melodiju se može otpevati ova pesma. Ova himna se peva u svim školama za Školsku slavu u celoj Srbiji i u Republici Srpskoj. Pesma je posvećena slavljenju dela i života Svetog Save. Pesma se još naziva i „Svetosavska himna“.

Nakon kratkog dela o stvaralaštvu Svetog Save „Ko je Sveti Sava“ nalazimo „Izbor iz spisa Svetog Save“ koji sadrži „Hilandarski tipik“, „Karejski tipik“, „Studenički tipik“, „Žitije Svetog Simeona Nemanje“, „Služba Svetom Simeonu“, „Pismo Spiridonu“. Zatim sledi deo „Sveti Sava u narodnim pesmama“, „Sveti Sava u narodnim pričama“, „Sveti Sava u narodnim legendama“, „Sveti Sava u umetničkoj poeziji“.

Kratak sadržaj

IZBOR IZ SPISA SVETOG SAVE

Hilandarski tipik

Ovaj tipik je nastao između 1199-1205. godine, on je prevod prvog dela tipika carigradskog mansatira Bogorodice Evergetide (dobročiniteljke). Spis nije sačuvan u originalu, već je sačuvano više prepisa od kojih je najstariji iz XIII veka. U ovom prevedenom i sačuvanom delu koji je zapravo Prolog, izlaže se ustrojenje života i rada u Hilandaru. Sava je grčki tekst preveo i prilagodio prilikama manastira Hilandara.

Posle uvodnog, prvog slova, koje je uglavnom sastavljeno od biblijskih citata, Sava u drugom i trećem slovu govori o dolasku Svetog Simeona na Svetu Goru i o njegovom životu na njoj. Slovo 2. nosi naslov „Kako su nasledili ovaj sveti manastir prepodobni otac naš Simeon i Sava smerni“.

Tekst počinje sa „Oče blagoslovi“, zatim se navodi da su ovo mesto bili opustošili bezbožni razbojnici. Sveti Simeon došavši hteo je da primi monaški čin, i očaran ovim mestom, ranjen vrelom ljubavlju obnovio je menastir. Pokrenut duhom čuo je glas koji mu govori da ostavi sve zemaljsko i pobegne iz sveta koji sve zarobljava. Navodi se i datum kada je to bilo, 2. Dan u godini 1197. I za osam meseci pretvori ovo mesto u blaženstvo. Slovo 3. Nosi naslov“O vremenoj smrti prepodobnog oca Simeona monaha“.

Odmah na početku govori se datum njegove smrti 13. Februar 1200. godine. Sava govori da je veliku tugu i pustoš osetio što zbog samoće, što zbog straha od razbojnika. Navodi se i ko je sve pripadao manastiru, iguman Metodije sa još devetoricom monaha. Zatim se navodi Glava 12. U kojoj se govori o slobodi manastira, i da ko god dirne u ovaj manastir bude kažnjen od strane Gospoda Boga.

U Glavi 21. „Ukaz o zavesama, ikonama i knjigama crkvenim“ govori se o tome da ako neko pokuša uzeti i odneti bilo šta iz manastira mora biti osuđen zakonskom kaznom. Da se ništa ne sme premeštati osim kada je nevolja za manastir, u slučaju požara, zemljotresa ili kakve druge nepogode.

Glava 22. „O upisivanju svega što treba da se upisuje. Sava ovde piše šta sve treba da se upisuje od manastirskih prava, prihodi, izdaci. Takođe govori da ova zapovest važi za sve, da bi svi bili jednaki, besprekorni i bez prigovora.

U Glavi 40. se govori o bolnici i bolničarima, o onima koji su bolesni. Govori o tome da se za bolesne izdvoji posebna ćelija, da im se daju dva bolničara koji će da brinu o njima, da ih Iguman posećuje i donosi sve što je potrebno. Da braća koja su bolesna ne budu koristoljubiva, da ne traže što im nije potrebno, da ne izvoljevaju.

Glava 43. „O čitanju ovoga tipika svakoga meseca i izvršavati ga, i pročitati ga na dan uspomene ktitora“, zapoveda se da na početku svakog meseca za vreme jela za sećannje.

Karejski tipik

Sveti Sava ga je sastavio za ćeliju i crkvicu posvećenu Svetom Savi Osvećenom. Ovaj tipik je sačuvan u originalu sa voštanim pečatom i potpisom Savinim i trenutno se čuva u Hilandaru. To je takozvani skitski ustav, prema kojem se opisuje usamljenički život monaha, zapravo način na koji se podvižu usamljenici.

Tipik je nastao 1199.godine i uzet je kao obrazac, kao neko upustvo po kojem bi trebali srpski monasi da se vode, sto u manastirima Svete Gore, što izvan nje. Tekst Karejskog tipika uklesan je u kameni nadvratnik Karejske isposnice.

Studenički tipik

Studenički tipik je zapravo isto što i Hilandarski tipik. Razlika je u tome što je Hilandarski prilagođen manastiru Hilandaru, a ovaj sada manastiru Studenici. Nastao je 1208.godine kada je Sveti Sava prešao iz Hilandara u Studenicu. Original ovog spisa nije sačuvan, postoje samo dva prepisa.

Žitije Svetog Simeona Nemanje

Ovo žitije je sastavni deo Studeničkog tipika, zapravo predstavlja uvod u Studenički tipik. Običaj je bio da se u vizantijskoj književnosti u uvodu tipika piše o životu ktitora manastira. Kao i Studenički tipik, napisano je 1208.godine u Studenici. Ovo delo Sveti Sava nije mogao pisati, a da se oslobodi osećanja koja su ga obuzimala zbog smrti oca. Zbog toga, delo je lirski obojeno što se posebno vidi u III delu žitija u kome opisuje poslednje dane očevog života koje je proveo uz njega i njegovu smrt.

Opis Nemanjine smrti dat je sa drammskim nabojem i psihološkom uverljivošću. Kada je počela njegova bolest, Simeon ne strahuje za svoj život, već strahuje za svog sina, svoje „odbeglo jagnje“, poziva ga i deli mu mudre savete koji će ga kroz život održati na pravom i čistom putu. Simeon polaže ruke na Savin vrat i ljubi ga, time se još jače potvrđuje neizmerna ljubav oca prema sinu.

Sava ovaj poljubac doživljava kao „slatko celivanje“. Sava pokazuje divljenje prema Simeonu i uzdiže ga epitetom „blaženi starac“. Nakon primanja blagoslova od Simeona, Sava pada na njegove noge i plače. Sava pati jer gubi blisko i drago biće, svoga oca. U isto vreme oseća i teskobu i sreću zbog ovako mirnog svršetka svoga oca. Lirska mesta u ovom žitiju posebno su ga oplemenila toplinom i humanošću.

Služba Svetom Simeonu

Ova služba je pisana u Studenici iima dve verzije prva nastala između 1209. i 1213. godine i druga nastala između 1216. i 1219. godine.Prva je sačuvana i poznata nam izvorna služba. Jednostavne je strukture. Sastavljena je od jednog kanona i po nekoliko stihira koje dolaze iza kanona po uzoru na vizantijske službe. Nalazimo izvesne sličnosti između Službe i Žitija: posebno je naglašen Nemanjin doprinos uspostavljanju prave vere, podvučen je značaj odricanja od prestola, zamonašenja i odlaskana Svetu Goru.

Razlika je u tome što je u službi u centru interesovanja Nemanjin svetački lik dok u Žitiju nije toliko. Glavni motiv Službe jeste Nemanjino napuštanje vladarskog života, napuštanje ovozemaljske prolaznosti zarad duhovonog podviga i osvajanja nebeskog carstva, kao trajnog, čime je otvorio duhovni put svojoj otadzbini.

U uvodnoj stihiri Sava na osvovu jednog događaja iz života proroka Ilije gradi asocijativnu scenu. Čitava služba je sastavljena u 1.licu množine, sem Ikosa koji je u 1.licu jednine. Služba je prvenstveno namenjena za studenički kult ktitora Simeona. Život Svetog Simeona treba da bude uzor za sve srpske vladare. I u Žitiju se pominje čudo netaknutih kostiju koje je u Službi još određenije, ne samo po svrstavanju Simeona u prepodobne već i po naglašavanju celokupnosti moštiju mirotvornosti i čudotvornih isceljenja.

Prva, uvodna stihira napisana je na srpskoslovenskom jeziku. Simeon zapravo postaje motiv, a ne samo primer duhovnog podviga. Iskos je predviđen za hvaljenje i Sava u 1.licu jednine traži nadahnuće da bi mogao da nastavi službu. Poslednjna stihira tematski se spaja sa uvodnom, Simeon je svojim životom, delom, trudom našao lestvicu kojom se uspeo do nebesa, tako se u velikom luku zatvara čitav krug.

Pismo Spiridonu

Ovo je poslednje poznato Savino delo, Sava ga je pisao 1233.godine, neposredno po njegovom drugom dolasku u Jerusalim. Tekst se sastoji iz dve celine: 1.Prva ima svečani karaktersa upotrebom opštih mesta; 2. Ima karakter postskriptuma. Tekst pisam započinje uvodnim obraćanjem, blagoslovom, Sava se sagovorniku obraća neposredno i naglašava njegov značaj „jermonaše“.

Sava iskazuje svoju brigu za Spiridona i celo studeničko bratstvo koje manifestuje molitvama za njih. Potom govori o srećnom ishodu putovanja i dolasku u Jerusalim. Izvešata o poseti Svetom Grobu, zatim piše da su se „od punoga truda razboleli svi“. Koliko je bila ozbiljna i neizvesna situacija pokazuje i njegova poruka „i ko od nas bude živ k vama neka se vrati…“

Zatim se ponovo obraća Spiridonu i govori o duhovnoj bliskosti sa njim „čoveče ravne duše“, „čedo moje slatko“, podseća ga na zajednički život u Studenici. Sava blagosilja one koji blagosiljaju studeničko bratstvo, a proklinje one koji njima zlo čine. Na kraju prvog pisma dolazi blagoslov i potpis. U drugom delu Sava govori o značaju spisa koji salje Spiridonu i obraća mu se da se svi mole da se vrate zdravi. Na kraju je biblijski citat.

O svetom Savi pisane su mnoge pesme, tako se našao i u nekoliko narodnih pesama „Očeva pesma Svetom Savi“, Sveti Sava“, „Sveti Sava piše svome rodu“. U svima njima se slavi život i delo Svetog Save, navode se njegovi podvizi i značaj za srpsku crkvu i srpski narod uopšte.

Sveti Sava i đavo

Sveti Sava je dospeo i u narodne priče od koji je jedna od najpoznatijih „Sveti Sava i đavo“ u kojoj se govori o paktu Svetog Save i đavola. Sretne Sava đavola i predloži mu poslovni pakt, da posade luk. Kada luk poniknu Sava upita đavola da bira, hoće li ono pod zemljom ili ono nad zemljom. Đavo se prevari i uze ono nad zemljom, jer pera ubrzo krenuše da venu, a luk ostade Savi.

Zatim đavo predloži da zasade kupus i reče da će on uzeti ono pod zemljom, a da Savi pripada ono na zemlji. Ali opet se prevari jer Sava uzesav kupus, a đavolu ostavi korenje. Tako đavo predloži i treći ugovor da posad krompir. Đavo kad vide stabljike i cveće poče se smejati Savi jer je njegovo bilo u zemlji. Kako i biva đavo se opet prevario, jer na jesen stabljike uvenuše, a Savi ostade krompit. Đavo razljućen pokaja se što se uopšte sa popom poslovao. Načiniše još dva ugovora, prvi beše za pšenicu gde đavo opet uze ono pod zemljom i prevari se.

Drugi ugovor je bio sađenje grožđa, gde Sava upita đavola hoce čorbu ili gustiš, đavo odgovori gustiš i opet bi prevaren. Sava istoči čorbu, što je bilo vino, a đavolu ostade dzibra ili gustiš. Đavo od jeda nije znao šta će, ali se doseti i nasu vodu u kazan i kominu i poče peći rakiju. Sava kad je prolazio zapita ga šta radi, a ovaj odgovori da peče rakiju. Sava zatraži da proba i đavo mu dade. Sava se prekrsti i popi, a đavo pobeže i više se nikada nije pojavljivao gde je pop bio. Tako ostade i do danas, prekrstimo se uz rakiju i oteramo đavole pozivajući popa.

Još neke od narodnih priča su „Svet Sava blagoslovio magare“, „Sveti Sava blagosilja crnogorce“, „Sveti Sava i đaci“, „Sv. Sava i siromah“, „Sv. Sava i đavo u vodenici“, „Bogati gavran“, „Sv. Sava i otac i mati s malim detetom“, „Sv. Sava i neradna žena“, „Kako je Sveti Sava naučio ljude kovati vruće gvožđe“, „Svetlost u kući“, „Sveti Sava i dva suparnika“, „Sveti Sava i vuk’, „Sveti Sava i hromi vuk“.

Sveti Sava u narodnim legendama

U delu „Sveti Sava u narodnim legendama“ se govori o legendama kako su nastajale razne rupe, vode, crkve, sela, rupe u stenama ( lonci) koji su po Savi dobijali imena.Tako su i legende po Savi dobijale naslove „Savini lonci“, „Savova voda“, „Voda Svetog Save“, „Savov lonac“, „Crkva Svetog Save“, „Sveti Sava naselio Bosnu“, „Baš čaršija“, „Krst Sveti Sava“, „Zašto je jela zelena“.

Sveti Sava u umetničkoj poeziji

Poslednji odeljak u knjizi je „Sveti Sava u umetničkoj poeziji“ tu je nekoliko pesama o Svetom Savi koje su pisali naši poznati pisci. Jedna od najpoznatijih je „Sveti Sava“ Vojislava J. Ilića „Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira,/ Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?/“Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata, /Sedi oci, kaluđeri, otvorte mi teška vrata…“

Pored ove nalaze se i pesme „Slovo utehe Sv. Save upućeno Stefanu Nemanji’ koju je napisao Teodosije sredinom XIII početkom XIV veka, a na naš jezik preveo Dragoljub Pavlović. „Slovo Svetome Savi“ napisano u XIV veku, napisao je Siluan. „Pesma Desanke Maksimovič „Savin monolog“, „Sveti Sava“ od Jovana J. Zmaja, „Sveti Sava“ od Vojislava Ilića Mlađeg, „Sveti Sava“ Svetolik R. Milosavljević, „Putovanje svetog Save“ i „Sveti Sava“ Vaska Pope, „Onda Sava stane pred mene“ od Miodraga Pavlovića, „Manastir Hilandar“ Ranko Simovič, „Potomci Svetog Save“ Ljubomir Simović, „Obračanje Svetome Savi“ Slobodana Rakitića, „Priča o svetome Savi“ Matije Bećkovića, sve su one pisane u slavu života i dela Svetog Save.

loading...

Komentiraj

*