Sunce je počelo da se zlati, Milovan Danojlić

Zbirka pesama „Sunce je počelo da se zlati“ objavljena je 1982. godine. Ona sakuplja sve sočne plodove, zanimljive dane i misli sa kojima se mladi čitalac susreće po prvi put. Danojlićeve pesme su svečane i uzvišene, ozbiljne i mudre, duboko misaone pohvale životu i ljupko premišljanje o njegovim darovima. Njegovu književnost za decu može čitati mladi čitalac, ali i čitalac odnegovanog književnog ukusa.

Pesme sakupljene u zbirci „Sunce je počelo da se zlati“ privući će nas zanimljivim temama. Prikazaće nam prirodu koja nam je bliska, uz vrlo lep i primamljiv jezik. Danojlić peva o svom zavičaju, na sebi svojstven način. Prenosi nam ceo svet originalno i zanimljivo, onako kako to čine pravi pesnici. U njegovim pesmama prepoznaćemo vlastite predele, jabuku iz našeg dvorišta ili sa pijace, trešnju našeg komšije ili prijatelja, slatke lubenice sa ulice, mirisnu žutu dunju sa ormara, puža što se sporo kreće ili miša koji živi „pravi život“… Videćemo šta svaki čovek radi, o čemu razmišlja noćni čuvar te postaviti sebi razna pitanja i pokušati pronaći odgovore. Proživećemo sa pesmama dane, sedmice, proleća i zime, osetiti prvi prolećni dan, martovsko sunce, videti šta sunce ruča, a šta večera i još mnogo toga.

Čitajući Danojlićeve pesme polazimo u avanturu ukusa, mirisa, boja, osećanja, doživljaja koja su svima zajednička i bliska. Obratićemo pažnju na prirodu koja je oko nas i koja je razumljiva svakom živom biću. U zbirci se nalaze pesme: „Plodovi“, „Gost“, „Rotkvice“, „Krastavac“, „Peršun“, „Orah“, „Breskve“, „Krompir“, „Paprike“, „Klip kukuruza“, „Jabuke“, „Lubenice“, „Grozdovi“, „Dinje“, „Dunja“, „Izelica za trpezom“, „Živeti kraj dobre pijace“, „Moj nos“, „Neprodati hleb“, „Gladna pesma“, „Šta sunce ruča“, „Šta sunce večera“, „Čudnovat dan“, „Lonac pasulja“, „Jesen na pijaci“, „Mali i veliki“, „Puž“, „Kako živi poljski miš“, „Dimitrije“, „Šta je život“, „O čemu razmišlja noćni čuvar“, „U škripcu“, „Švrća“, „Jedan afrički poglavica“, „Mačka“, „Insekti“, „Vetar i papirić“, „Ljubavna pesma“, „Poslovi godine“, „O čemu šapuće časovnik“, „Sedmica“, „Dani“, „Sreda“, „Šta čovek da radi“, „Jun“, „Novembar“, „Februar“, „Poslednji dan zime“, „Mart“, „Prvi prolećni dan“, „Martovsko sunce“, „Gde su oni vetrovi“, „Vetrova muzika“ i „Poslovi godine“.

Vidimo da se pesme mogu uslovno grupisati u nekoliko podgrupa. Prvo imamo pesme koje nam preko voća i povrća bude sećanja na prošle dane, zatim imamo nekoliko pesama o životnim pitanjima, nedaćama, nedoumicama, poslovima, o tome kako ljudi žive, razna pitanja i razgovore i jednu ljubavnu pesmu. Sledi nekoliko pesama o životinjama koje su kod Danojlića antropomorfizovane (daju im se ljudske osobine), nakon čega sledi hronološki red pesama o časovima, danima, sedmicama, mesecima, o godišnjim dobima, zimi, proleću, o godinama i atmosferskim pojavama, kao što je to, primerice, vetar.

Danojlićeve pesme su zapravo moderno pesničko iskustvo. Ono „dečje“ u njima jeste način da se dekonstruiše Danojlićeva poezija. U dekonstrukciji nam pomažu čulno-konkretne slike, naivno dečje mišljenje, narativnost, humor, parodija, ironija… Uz pomoć raznih pesničkih sredstava on pristupa „beznađu“ na manje bolan i podnošljiv način, blizak čoveku i njegovom svakodnevnom iskustvu.

Gost – analiza pesme

Pesma „Gost“ jeste pesma o mladom luku koji je prvi put došao u grad. Opet nam pesnik preko običnih, svakodnevnih stvari želi pokazati nešto drugo. Pesma se sastoji od četiri strofe od po dva stiha. Imamo parnu rimu na kraju stihova: grad-mlad, sati-zlati, poruku-luku, noći-doći.

Luk je stigao na pijacu vrlo rano, pre deset sati. Za njim je došlo i sunce koje nam najavljuje lepo vreme. Zapravo, preko dolaska luka pesnik nam želi reći da nam dolazi jedno od najlepših godišnjih doba, a to je proleće. Proleće je pomoglo luku da poraste i poslalo ga u grad da javi ljudima da stiže i ono. Za dva-tri dana, dve-tri noći, posle svežeg povrća koje je dospelo na pijace, stiže nam i proleće.

Jabuke – analiza pesme

U ovoj se pesmi, kako sam naslov kaže, govori o jabukama s plantaže. One u grad dospeju na pijacu, gde se prodaju. Ali Danojlić je akcenat stavio na one kvrgave, neugledne jabuke na koje niko ne obraća pažnju. Njega su one podsetile na detinjstvo, na igru, na to kuda se sve peo leti. Podsetile su ga na baku koja je deci krišom skidala jabuke sa tavana. Tako se od jedne jabuke priča širi dalje.

Jabuke su sa plantaže dospele na pijacu, gde dalje putuju na trpezu. Danojlića one kvrgave podsećaju na detinjstvo, možda na siromaštvo, na praznike i tako priča ide dalje – prisećamo se naše igre i naših letnjih zavrzlama. Sećamo se i naših baka koje su nas čuvale i pazile leti i zimi. Pesnik nam ukazuje da je dovoljna samo jedna stvar da nam se desi i da nas podseti na jedan period života koji smo možda potisnuli, a koji nam nedostaje.

Lubenice – analiza pesme

Prva asocijacija koju izazivaju lubenice jeste leto i toplo vreme. Epiteti koji stoje uz lubenicu podsećaju nas na to koliko zaista lubenica jeste letnje osveženje. Lubenice nam donose to osveženje kao što to Danojlić peva – slatke su i medene, ledene, ledene. Sa donje strane, koja je bila do zemlje, žućkasto su bele, čime pesnik želi da nam dočara pravi izgled lubenice.

Tu je i hladna Studenica, gde nam sam naziv reke donosi još jedno osveženje, jer studen ili zima asociraju na hladnoću. U potrazi za osveženjem pesnik bi ukrao lubenicu i preplivao hladnu Studenicu. Vidimo da pesnik pominje i goru, gde bi se opet možda sakrio od sunca i pojeo slasnoj lubenici čak i koru.

Dunja – analiza pesme

Pesma „Dunja“ donosi nam prikaz žute, svetle, mirisne dunje koja svetli kao mesec. Primećujemo personifikacija dunje koja kunja kao kakvo živo biće i njene žute boje, koja je toliko svetla da nas podseća na svetiljku koja sija. Njen miris je prepoznatljiv i budi u nama sećanje na prošle dane, na srećno detinjstvo, na mesto gde smo bili spokojni i srećni. To kao da je bio neki drugi svet, kako pesnik kaže, negde van zemlje. Dunja u početku kunja i tinja, sve dok ne upali i probudi u nama pomalo zaboravljene dane srećnog detinjstva. Poslednji stih nam govori da su ti dani prošli, jer pre nego što smo na zemlju pali i postali svesni našeg postojanja, bili smo bezbrižna deca.

Krompir – analiza pesme

Pesma „Krompir“ još je jedna u nizu pesama koje nas povezuju s prirodom. Mesec koji se spominje u pesmi je mart, zima je dakle, već prošla, krompir koji je prespavao zimu počinje da se budi i da klija. Kao što pesnik kaže – i krompir klicom oseća kraj zime i prvi dan proleća. Zatim nam pesnik govori šta dalje treba da se događa sa tim krompirom. Govori nam da tih dana ne jedemo krompir koji je proklijao već da ga izvedemo u šetnju, daleko od grada, negde na toplu njivu. To znači da krompir treba da odnesemo na njivu i da ga posadimo kako bi on porastao i namnožio se za sledeću godinu, kako bi nastavio da živi i sledeće godine. Krompir ima svoj razvojni put i pesnik nam zapravo u pesmi opisuje postupak sađenja krompira. Vidimo kako je u prirodi sve povezano. Kada prođe zima, sve počinje da se budi, priroda buja, rađaju se nove biljke, sve počinje da raste i da se razmnožava.

Moj nos – analiza pesme

Sve mirise osećamo čulom mirisa, dakle kroz nos, pa zato i sledi pesma sa takvim nazivom. Pesma ima šest srofa, a svaka ima po dva stiha. Rima se javlja u svim stihovima, a reč je o parnoj rimi koja pesmi daje posebnu melodičnost. Pesma nam pokazuje kako mirisi mogu u ljudima probuditi razna sećanja i asocijacije.

Prva strofa donosi nam sliku nosa i mi odmah zamišljamo nos koji se širi i upija mirise. U drugoj strofi nam se predočava miris hleba koji je poznat svima i koji svi vole. Jutarnji miris hleba iz pekare svi smo nekada osetili.

U ovoj pesmi pesnik nam unosi nove mirise, razvija našu maštu i tera nas da svaku strofu zamislimo kao sliku koju smo nekada ranije doživeli. Zatim širi naša sećanja na miris aleve paprike, koji nas može asocirati na kuhinju, na prazničnu atmosferu. A onda nas mirisom drveta izvodi iz kuće u dvorište, gde se stružu drva. Ceo taj krug može se podvesti pod motiv doma, koji se zatvara mirisom peglanih, čistih košulja i toplinom koju izaziva pomisao na kuću.

Puž – analiza pesme

Pesma „Puž“ naizgled je samo još jedna priča o sporom pužu, ali ukoliko upoznamo piščevu biografiju, mogli bismo zaključiti da je puš ovoj pesmi metafora za pesnika. Otkako je pesnik stigao u Beograd, samo se vukao po gradu i prodavao novine. Budući da su olovka i papir glavno sredstvo jednog pisca, motiv mladog lista možemo povezati s listom papira na kome je pesnik pisao svoje pesme, a kasnije zarađivao od toga da bi se prehranio, baš kao i puž. Stih u kome je prikazano kako je puž teglio noge bose vezujemo za motiv iz pesnikova života – za vreme kada je došao u grad kao seosko dete i leti bos hodao po asfaltu.

Danojlić je veoma mlad došao u metropolu. Tri godine prodavao je novine i snalazio se kako je umeo i znao. Kao i puž, idući tako, tražio je svoj životni put. Tri godine mu je trebalo da iz livade prodavca novina pređe na drugu livadu, livadu pesnika. Pouka koja bi se mogla izvući iz ove pesme jeste da ono što želimo možemo ostvariti samo ako se trudimo, ma koliko dugo to trajalo. Pesnik nas inspiriše da maštamo i da sve možemo postići, ma u kojoj se životnoj dobi nalazili. Vidimo kroz njegov primer da mlad dečak može da se snađe u surovom svetu i da može da zauzme svoje mesto u društvu.

Ljubavna pesma – analiza pesme

Ova pema sastoji se od 7 strofa, a svaki ima po dva stiha. U stihovima primećujemo parnu rimu: maslačak-oblačak, dole-vole, žežene-vene, pomoć-ponoć, potrebe-sebe, kiše-više, sveta-drveta.

Pesma počinje frazom „Bio jednom…“. Ovom frazom najčešće započinju bajke, pa nam je njom pesnik već na samom početku najavio da će se u njoj dešavati nešto neuobičajeno, nesvakidašnje. Pitanje koje se postavlja jeste da li se u realnom svetu može dešavati ono što se dešava u bajkama? Pošto znamo da u većini slučajeva ne može, treba napraviti razliku između fikcije i mašte u pesmi te realnog sveta.

U drugoj strofi govori nam se da se maslačak nalazi dole, a oblak gore. Upotrebom ovih antonima pesnik nam ukazuje na to koliko su udaljeni i razdvojeni jedno od drugog. Nebo ne možemo dohvatiti, pa tako ni maslačak ne može nebo dodirnuti. Njihova prva prepreka jeste daljina koju u nastavku pesme treba savladati. Pesnik je oblaku i maslačku dao ljudske osobine, dakle tu imamo stilsku figuru personifikaciju. Maslačak i oblak se gledaju i čak mogu da imaju osećanja, počinju da se vole, a ta osećanja mogu samo ljudi imati.

U trećoj strofi javlja se pretnja za maslačak, a to je letnja vrućina. Znamo da je biljci za opstanak potrebna voda i da bez nje ne može preživeti. Da li maslačak vene samo zbog vrućine ili je u pitanju i razdvojenost između njega i oblaka? Verovatno i zbog jednog i zbog drugog. Kao i ljudi kada su razdvojeni pate jedni za drugima.

U četvrtoj strofi, zbog ljubavi koja se javila između oblaka i maslačka, oblak je pritrčao u pomoć maslačku i dao mu kišu da bi preživeo. Vidimo da je oblak uvek bio tu kada je maslačku bila potrebna kiša. Kao što bi i čovek učinio sve za nekoga koga zaista voli. Kiša je blagordna i topla. Ovi epiteti nam pokazuju koliko je kiša značila maslačku i koliko mu je dala energije, zbog čega je maslačak rastao sve više.

U šestoj strofi pesnik upotrebljava hiperbolu da bi postigao odgovarajući učinak, a to je da prikaže blizinu između maslačka i oblaka. Preuveličava se veličina maslačka kako bi u poslednjoj strofi uspelo da dodirne nebo. Poslednja strofa počinje frazom „Jednoga dana…“. Mi ne znamo kada je to tačno bilo, pa ovde imamo elemente fantastike. Prikazuje se neka tajna, nemoguća ljubav koja se tamo negde daleko ipak može ostvariti. Motiv ljubavi koji se javlja u pesmi nije realan, ali uz se pomoć pesničke mašte ipak ostvaruje.

Kako živi poljski miš – analiza pesme

U pesmi „Kako živi poljski miš“ imamo sedam strofa, a svaka ima po dva stiha te se javlja parna rima: godine-novine, mačke-tačke, noj-broj, novo-slovo, vilicom-ćirilicom, streje-veje.

Kao i u većini pesama, bar na prvi pogled, čini se da je reč o tipičnim temama dečje poezije. Imamo miša koji preko cele godine gricka novine u jednoj baraki. Znamo da su mačke za miševe prava opasnost, ali u okolini ovog miša nema ni jedne mačke pa on može na miru da gricka. Miš guta znake interpunkcije, slova, brojeve, ali ih ne sklapa ni u kakvu celinu kako bi one činile tekst, već ih samo onako gricka bez ikakvog reda. Novine jesu jedan od vidova informisanja i kupujemo ih kako bi saznali koje su novosti savremenog društva. Ovog miša to ne zanima i zato on samo gricka. On živi mirnim životom, ne čita vesti i ne zanima ga da li u svetu ima nešto novo. Bitno mu jesamo da ima da gricka slovo, po slovo.

Deca se mogu identifikovati sa mišem u strofi u kojoj se on malo muči sa latinicom i ćirilicom. Miš tako spava mirno među novinama ispod streje i nema nikakvih briga. Ništa ne utiče na to da on uživa u toploj brvnari, ni mećava luda, ni sneg u klancu.

U većini Danijlićevih pesama životinje su antropomorfne, ali ta njihova antropomorfnost se razlikuje od tradicionalne, prepoznavanja ljudskih osobina kod životinja. Odnos prema životinjama u ovoj pesmi je sličan onome koje imaju basne. U njima su različite životinje predstavnici različitih tipova ljudi ili čak ljudskih osobina. Kod Danojlića se radi o alegorijskoj, simboličkoj antropomorfosti, koja se često odnosi na najopštija egzistencijalna pitanja. Pa tako način života poljskog miša jeste recept za „pravi život“.

Šta čovek da radi – analiza pesme

Pesma „Šta čovek da radi“ govori o danu u sedmici u kom se svi odmaraju i kada niko ne radi. Pesma ima šest strofa, a svaka po dva stiha. Rima je i ovde parna: nedelju-melju, grad-hlad, čuje-poprečuje, razume-šume.

Nedeljom sve odmara, i to ne samo ljudi nego stvari. Na primjer, vodenice ne melju, one odmaraju, jer njihov vodeničar odmara. Po tome možemo zaključiti da je sve u životu povezano. Nedelja je neradni dan, stoga sela, reke, brda i ceo grad legnu u hlad. I šta bi čovek trebao uraditi nego se prilagoditi okolini i leći sa njom. Jer čovek je deo ovog sveta i mora da razume da je deo prirode koja je oko njega. Možda bi ovu pesmu mogli povezati sa prethodnom, sa mišem kome je svaki dan ovakav kao što je za čoveka jedna nedelja.

Beleške o autoru

Milovan Danojlić rođen je 1937. godine, u selu Ivanovcima u blizini Ljiga. Kao mladić se doselio u Beograd gde je i maturirao. Tamo je upisao Filološki fakultet i diplomirao 1973. godine na romanistici.

Još u osnovnoj školi napisao je prvu pesmu. Od tada je pisao, kako sam kaže „o svemu i svačemu“. Otac mu je bio strog i 1953. godine odlučio je da ode u Beograd. Bilo je leto i on je šetao bosonog ulicama grada. Još tada je želeo da postane novinar. Tako je, radeći svakojake poslove, od prodavca leda i novina kupio sebi cpele. Uporedo sa tim završio je veliku maturu, dosta pisao i čitao, a zatim nehotice postao pisac. Sa 20 godina imao je svoju prvu objavljenu zbirku, sobičak na Banovom brdu, dva, tri ljubavna poraza i uverenje da je ceo svet njegov.

U to vreme pisao je za časopis „Borba“ i dobijao mnoge nagrade. Neke od njih su Oktobarska nagrada Beograda, Zmajeva nagrada, nagrada Miloša Đurića, nagrada Isidore Sekulić, nagradu Neven, Nin-ovu nagradu i mnoge druge.

Danojlić je za života objavio preko 70 knjiga beletristike i poezije. Nije pisao samo poeziju, već i prozu, esejistiku i kritiku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga za decu, ali i mnoga dela poznatih pisaca pisana na francuskom i engleskom jeziku.

Najpoznatije Danojlićeve knjige su „Neka vrsta cirkusa“, „Lične stvari – ogledi o sebi i drugima“, 2Balada o siromaštvu“ i druge. Od knjiga za decu najpoznatije su mu zbirke pesama „Kako spavaju tramvaji“, „Sunce je počelo da se zlati“, „Pesme za vrlo pametnu decu“ i mnoge druge.

1984. godine Danojlić se preselio u Francusku gdje i danas živi i radi. Danojlić je uvek maštao o jednom zakonu koji bi štitio decu. Neke od tih maštarija ušle su u prednacrt Dečjeg zakonika, koji prema njegovim rečima deca treba da prošire i dopune kada porastu.

Autor: J.I.

loading...

Komentiraj

*