Princ oblaka, Grozdana Olujić

Grozdana Olujić je bajke stvarala iz potrebe da se ljudska nevolja prevaziđe bar prividno. Da čovek makar u priči odskoči iznad svih nedaća, iznad samog sebe, da savlada prostor i vreme, otpore, prepreke i sudbinu. Da li će sudbina u bajci teći rekom romana, tragedije i komedije zavisi od snage junaka, od specifične mašte pisca. U bajci izgleda kao da je sve slučajno, a ustvari uopšte nije. Potrebno je otvoriti oči i shvatiti smisao slučaja i tada on prestaje da bude slučaj već stvarnost.

Bajke postoje da bi nas odvele neobičnim putevima u svet fantastike. Savremene bajke sve više razmatraju i problematizuju aktuele probleme i dileme savremenog čoveka.

Grozdana Olujić je koristeći strukturu narodne bajke implicirala neke aktuelne teme savremenog života. Taj spoj savremenog i tradicionalnog izraza donosi nam novu i posebnu izražajnost.

Jedan od bitnih elemenata bajki kod Grozdane Olujić jeste čovek, čovek je u centru svega. Ona gaji neizmernu ljubav prema čoveku. Čovek je u njenim bajkama snažan, odoleva iskušenjima, pobeđuje čak i natprirodne sile. Kod ovog čoveka u bajkama nalazimo iskonsku želju za pobedom, kao što uvek u bajkama biva dobro pobeđuje zlo i u ovim bajkama svoje mesto imaju i dobro i zlo i lepo i ružno. Za lepo je čovek uglavnom nagrađen dok za ružno nije.

U središtu njenih bajki obično se nalazi i usamljeno dete, dečak ili devojčica. San i mašta dece pomažu da se bajka razvija i da se ta usamljenost pobedi. Pored ljubavi za čovekom i životom u Grozdaninim bajkama vidimo i njenu neizmernu ljubav prema prirodi. U tradicionalnim bajkama priroda je najčešće bila presonifikovana i često je bila samo dekor u pozadini događanja. Kod Grozdane nalazimo jedan savremeni problem prirode koji je veoma prisutan u stvarnom svetu.

Bajke su u suštini zasnovane na ideji jedinstva sveta i čoveka. Čovek živi u nadi da će u tom svetu pronaći smisao svog življenja. Sve je u njenim bajkama na pravom mestu. Jezgrovita struktura, zbijene sekvence, misaona šarolikost, i sve to rečeno veoma jednostavno i poetično. Ona je otvorila mnoge aktuelne probleme u svojim bajkama.

Posebnu živost i kolorit njenim bajkama daje upravo taj neobičan spoj tradicije i aktuelnih događaja. Njeno spontano kazivanje izvire iz njene neiscrpne mašte i dok čitamo neprimetno nas uvodi u svoj svet bajke, što je velika snaga i kvalitet Grozdane Olujić.

Srećan završetak bajke je posledica ispravnog delovanja junaka. Iako nekada rezultat ne dolazi odmah i nije na prvi pogled vidljiv, na kraju će se pokazati da samo prisustvo vrlina donose istinsko zadovoljstvo i sreću. Bajke uče decu da nije bitno da li smo veliki, mali, bogati, siromašni i da svako može pobediti i savladati prepreke uz prisustvo vrlina.

Kratak sadržaj

U bajci „Princ oblaka“ na početku nam se odmah prikazuju oblaci koji su odlučili da pobegnu iz grada. Kada zamislimo oblake koji beže odmah znamo da će se u bajci dešavati nešto neobično i nesvakidašnje.

Dečak koji je centralni lik ove bajke živi u vrhu najviše kule. Elemente bajke nalazimo odmah na početku tekste, dečak ne živi u kući kao i svi dečaci već u vrhu najviše kule.

Njegova jedina životna želja je da poleti i da postane Princ oblaka. Pitanja koja je postavljao pticama i vetrovima su bila: „Kako se leti, Kako se postaje Princ oblaka“, ali dečak odgovore nije dobijao, ptice samo odlepršaju dalje, a vetrovi se nasmeše i othujaju.

Tako je dečak sa prozora posmatrao uličnu vrevu i gužvu. Druge dečake i devojčice je viđao tek ako promaknu ispod prozora. Njegove glavna preokupacije bili su oblaci koji su mu donosili priče sa sve četiri strane sveta. Nije ni čudo zašto je dečak zavoleo oblake. Dok ih je tako posmatrao mnogi oblaci su pravili različite figure na nebu, kao da imaju neku moć pa se pretvore u uspravljenog medveda, opakog diva, rumeni cvet. Sve je to u dečaku budilo maštu i želju za zanimljivijim predelima i životom.

Dečak ih je toliko zavoleo i oni su postali njegove svakodnevica da mu se činilo da ga zovu da otputuje sa njima. Ali samo što bi oblaci poleteli nebom rasuli bi se kao krunice maslačka i iščezli u beskrajnom plavetnilu.

Personifikacija oblaka nam omogućava da što bolje doživimo svet dečaka i da nam oblaci postanu bliži nego što su u stvarnom svetu. Oblaci čak i progovaraju sa dečakom, pričaju sa njim i odgovaraju na njegova pitanja. Jedan mali oblačak bio je dugo ispred njegovog prozora i kada mu je dečak rekao da želi da pođe sa njim i postane princ oblaka oblak mu je odgovorio da zaboravi na to i da ni jedan dečak još nije uspeo da poleti. Dečak nikako nije mogao zaboraviti na svoju želju, a i zašto bi. Toliko je bio usamljen da mu je najveća želja postati Princ oblaka koji se spušta u suton i usamljenim dečacima postaje drug u igri.

Ovde nam dečak otkriva zbog čega zapravo želi postati Princ oblaka. On želi drugim usamljenim dečacima praviti društvo i biti im drug da ne bi bili usamljeni kao i on. Oblak ga na to pomilova po obrazu i reče da bi postao Princ oblaka mora proći kroz Zlatna vrata i naći zvezdu, a to još nikome nije uspelo.

Dečak je od tada utonuo u ćutnju, majka se zabrinula za njega, ali već sutradan je zaboravila na to, jer je trebalo zaraditi za život. Tako dečak opet ostade sam. Jednog dana začuo je glas ispod prozora „Upomoć“ i ugleda guštera koji se zaglavio između dve daščice. Izbavivši guštera dečak dobi od njega ponudu da mu ispuni želju jer je on Princ guštera. Dečak zapita: „Gde je ta zvezda“, ali gušter mu nije mogao odgovoriti.

Umesto odgovora dade mu svoju košljicu i rače da će mu se ispuniti sve što želi samo da nije bezazleno i zlo, ali i da zapamti da mu može ispuniti samo tri želje. Zatim gušter nestade, a dečak ostavši ponovo sam pitao se da li je sve to samo sanjao. Kada ugleda kožicu guštera Mersada, uvide da to nije bio san.

Pošto je dečakova jedina želja bila da postane Princ oblaka on zamisli želju da poleti. I gle čuda, rastvori se stakleni zid ispred dečaka i on polete. Magija koja je tada delovala bila je jednim delom i dečakova dobrota. Možemo zaključiti da se želje ipak ispunjavaju ukoliko su proizašle iz dobre namere. Istočni vetar je nosio dečaka toliko brzo da su se drugi oblaci razmicali oko njih. Vetar je govorio o Zlatnim vratima i Svetlosnom bregu.

Kada doletoše do Svetlosnog brega dečak ugleda staricu koja je bila sva u živim ranama, ali dečak ne stade da joj pomogne već je nastavio da juri za svojom prvom željom. Vetar mu se smejao, a dečak je zaželeo da staricu nikada nije sreo i zbog te njegove sebičnosti vetar ga zbaci sa leđa i dečak ostade sam pred Bakarnim vratima koja su čitavo nebo zagradila da nije mogao ni da ih preskoči ni zaobiđe.

Ispred vrata je stajao troglavi žabac i dečak se uplaši njegovog gromkog glasa, njegovih očiju iz kojih bije vatra i grla u kom tutnje gromovi. Dečak u užasu zatvori oči, a žabac mu zatraži vode i reče ako je ne donese da će ga progutati. Kako u blizini nije nigde bilo vode dečak se doseti Mersadove kžice i požele da se pred žapcem stvori izvor. Tako i bi, šiknu voda i žabac stade gasiti svoju trostruku žeđ.

Tada iz njegove ruke nestade Mersadova kožica i dečak zajeca. Žabac mu na to reče da ne plače i da će mu pomoći jer je i on njemu pomogao. Žabac je čuvar prvih vrata, Bakarnih vrata, i odluči da propusti dečaka. Zatim mu reče da su iza Srebrna vrata i pred njima Majka gušterova pored koje još niko nije prošao. Žabac mu objasni da će ipak pored nje proći jer Majka guštera zna da joj je dečak spasao sina i da će mu pomoći da nađe Zlatnu pticu i u ptici pesmu od koje će postati Princ oblaka.

Tako i bi, nađe majku guštera od čijeg izgleda se odmah uplašio, ali ona ga ohrabri da se ne plaši, ona će ga pustiti. Reče mu da je iza vrata vrt, u vrtu Crno jezero. Objasni mu da mora brzo pretrčati stazu kada se voda raskloni, da se ne osvrće jer će ga voda poklopiti. Na kraju vrta se nalaze Zlatna vrata i Majka vetrova koja sve što joj priđe pretvara u led. Ona je ukleta da ima srce ledeno sve dok je onako ružnu ne bude neko poljubio. Reče mu još da ne gleda u kraste na njenom licu i da je poljubi u jedan pa u drugi obraz. Od toga će joj čini spasti i zahvalna otvoriće mu vrata.

Dečak je zapita šta će posle toga biti, a ona mu odgovori da je sve na njemu i ako pogreši lutaće svetom kao ludi vetar. Otvoriše se vrata i dečak uradi sve kako mu je rečeno. Kada ugleda majku vetrova zastade mu dah od gađenja, htede da se okrene i ode, ali ga tuga u očima čudovišta zadrža.

„Moram joj pomoći“ pribra se dečak i poljubi je u oba obraza. Ledeno čudovište se pretvori u lepoticu, ona mu se zahvali i otvori vrata. Pred dečakom se ukaza vrt kakav se ni u snu ne viđa. Nasred vrta stajala je ruža, jedna jedina, zlatna. Dečak poljubi ružu, a iz nje izlete Zlatna ptica. Da bi dečak do pesme došao trebao je da ubije pticu, ali on nije imao srca to da učini. Dečak zaplaka, jer šta mu vredi što je sve prošao kada je ne može ubiti i postati Princ oblaka.

Zatim ptica poče pevati pesmu kakvu do tada nije čuo i reče mu: „Pozdravljam te Prinče oblaka. Da si me ubio, kao vetar bi svetom hujao. Neka ti je srećan put“. Tako dečak polete nazad do svog rodnog grada. Spuštao se suton, dečak slete na svoju kulu kada ga ugleda drugi dečak i uzviknu: „Gle, Princ oblaka“. Tako dečaci počeše da se igraju i smeju satima. A kada se zapadni rub neba zarumene i sunce krenu da zalazi Princ pođe jer mnogo je kula i usamljenih dečaka i devojčica u njima. I Princ leti još i sada.

Analiza likova

Likovi u bajkama obično nemaju lična imena, nisu personalizovani, ne doživljavamo ih kao konkretne osobe. Ipak je za bajku, podnosno za snagu doživljaja važniji odnos među likovima i kontekst priče.

Dečak – želi da postane Princ oblaka. On je glavni junak i pred njim se nalazi izvesni zadatak koji treba da savlada. Dečak je prvenstveno usamljen i odatle počinje njegova preokupiranost oblacima i želja da druga deca ne budu usamljena kao što je on. Dečak poseduje izvesne osobine koje obično poseduje svaki pozitivan junak u bajci. Kod ovog dečaka vidimo da je odlučan u svojoj nameri, hrabar, plemenit. Junak u bajci nikada ne odustaje i svaka bajka se završava uspešno obavljenim zadatkom. Način na koji je dečak savladao prepreke uči nas kako ispravno delovati u životu.

Videli smo da se „dobro dobrim vraća“, da kada je dečak pomogao drugima u nevolji i njemu su drugi pomogli. Od trenutka kada dečak odluči ispravno delovati dobija neočekivanu pomoć: košuljicu guštera za tri želje, mogućnost da poleti, propuštaju ga lakše na vratima nego ostale… Bez ove pomoći dečak nikada ne bi uspeo završiti zadatak. Dečak se u nekim trenucima i plaši, ali to je strah od nepoznatih karajeva i čudnih životinja koje zastrašuju svojim izgledom.

Pored dečaka u bajci se pominju i njegova majka i dečak na kraju bajke, ali oni nisu aktivni učesnici u radnji. Imaginarni likovi su ovde veoma prisutni i bez njih ne bi bilo moguće ostvariti efekte kakve samo bajka može imati.

Personifikacija oblaka, vetrova, guštera, žabe omogućavaju im da poseduju ljudske osobine i tako čine da budu jedan od glavnih aktera u bajkama. U većini bajki bi očekivali da postoje i zli likovi, ali u ovoj bajci ih ipak ne nalazimo.

Beleška o autoru

Grozdana Olujić rođena je 30. avgusta 1934. godine. Gimnaziju je završila u Bečeju, a diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univeriteta u Beogradu na grupi za Engleski jezik i književnost. Već u srednjoj školi objavljivala je svoje radove u „Stražilovu“ i „Mladoj kulturi“.

Prva pripovetka štampana je 1953. godine na konkursu za kratku priču koji je organizovala „Borba“. Prvi njen roman posvećen mladima objavila je u dvadeset drugoj godini života, štampan je 1957. godine. Ovaj roman doživeo je i uspehe i poraze, jedni su ga podržavali, a drugi osporavali. Prema ovoj priči iz romana snimljen je i film „Čudna devojka“, a prilagođen je i za pozorišnu scenu.

Još jedan njen roman prenet je na pozorišnu scenu i filmsko platno, to je roman „Glasam za ljubav“ koji je dobio i prvu nagradu zagrebačkog Telegrama za najbolji kratak roman 1963. godine.

1959. godine izdaje knjigu „Pisci o sebi“, zbirku književnih razgovora sa poznatim srpskim piscima. Romanima „Ne budi zaspale pse“ i „Divlje seme“ prviput je u našu literature unela urbani život naših mladih ljudi, njihove probleme, nedaće, nedoumice, sve one prepreke sa kojima se susreće mlada generacija. Roman „Divlje seme“ je čak u nekim engleskim zemljama uvršten u lektiru.

Njeni romani i bajke prevedeni su na tridesetak jezika i objavljene u zemljama širom Evrope, kao i u Kini i SAD-u.

Takođe je dobitnica Povelje za životno delo Udruženja književnika Srbije (2004.). Počasni je građanin Osla, a zbog svojih velikih zasluga u književnosti dobila je danski viteški orden Daneborg.

Što se tiče književnosti za decu i tu je Grozdana Olujić imala veliki uspeh. Napisala je nekoliko zbirki bajki: „Sedefna ruža i druge bajke“ za koju je dobila nagradu Politikinog zabavnika, „Nebeska reka i druge bajke“, „Dečak i princeza“, „Princ oblaka“, „Zlatni tanjir“, „Kamen koji je leteo“, „Snežni cvet“, roman-bajku „Zvezdane lutalice“.

Veoma je plodan i njen rad na esejistici i kritici od kojih su najznačajniji eseji o Francu Kafki, Tomasu Vulfu, Marselu Prustu i Poetici bajke. Objavila je i studiju Problem identiteta ličnosti u delu Virdžinije Vulf.

Dobitnica je Nin-ove nagrade 2009. godine, nagrade „Političkog zabavnika“, „Mladog pokolenja“, „Zmajevih dečijih igara“, „Narodne prosvete“ i nagrade „Telegrama“. Piše romane, bajke, eseje, antologije, prevode. Grozdana Olujić danas živi i piše u Beogradu.

Autor: J.I.

loading...

Komentiraj

*