Pesme o majci, Branko V. Radičević

Zbirku pesama „Pesme o majci“ autor Branko V. Radičević posvetio je svojoj majci Kosari i svim drugim majkama, kako je sam napisao – Majci Kosari i svim majkama. Života ih koštamo!

Zbirka je objavljena 1972. godine i sadrži trideset pesama, nekoliko pesama posvećenih majci i nekoliko posvećenih ocu. Simbolično bi se to moglo predstaviti kao jedan mesec u godini, svaki dan po jedna pesma. Sve se pesme u ovoj zbirci ipak stapaju u jednu veliku pesmu o majci.

Majka je za Branka jedinstveno biće koje obasjava svačije detinjstvo, njena nas ljubav zaštitnički i prijateljski greje kroz ceo život. Kao što se majka deli i ostaje cela tako nikad niko nije ispričao priču o majci, jer ona nema kraja, kaže pesnik. Majke su uvek majke, kaže naš pesnik, uvek malde, za svoju decu. I to je najveća stvar na svetu. Jer kako bismo mi bili deca da pored nas nisu majke. Deca su deca. A to znači: deca su mala, i ja sam mali, jer imam majku. Ja za svoju majku nikada nisam ni porastao.

Majka ni u jednoj pesmi ne priča, ona plete, kuva, prašta, bije, spava… To je zbog toga što sama priča o njoj teče neprekidno. Pesnik je ispevao nesagledivu ljubav, ali i majčinu brigu i patnju. Majka je nežni stvor, mek kao hleb, meka kao vunica, koja bi za svoje mlade učinila sve.

Ona nikad nije mrzovoljna i nervozna, nije nestrpljiva. Većina pesama počinje Kad mati… pa sledi radnja. Pesnik hoće da nam kaže da bez obzira na sve glavni posao majke jeste ljubav.

Na jednom mestu je zapisao:

„Nije ona majka samo ovde sa nama, na zemlji na kojoj živi . Ko zna kud lutaju njene misli. Na koga misli? Šta sluti? Iskradi se I pogledaj majke su najzamišljeniji ljudi na svetu. I dok je tako ispotiha gledaš: njeno lepo čelo, sa blagim borama briga, obasjano je neobičnom svetlošću. Povuci se tiho. Možda baš tebe prati na nekoj stazi budućoj, koju nisi doslutio. Ona jet u kraj tebe. Ili je sama deo nje. Ko zna!?“

Dragan Lukić je jednom rekao da su mnogi pisali o majkama, lepo, pametno, tačno, iskreno, ali Brankove himne majci, njegovi psalmi o majci, vrede mnogo. I njegova i naša majka je večna, u Brankovim pesmama očuvana je isačuvana za sva vremena i za generacije koje dolaze.

Prva pesma u zbirci jeste pesma Ostaneš sam u kojoj nam pesnik govori kako ga, kada ostane sam, muči misao gde je mati. Imamo nekoliko pesama u kojima majka nešto radi Kad mati krpi, Kad mati plete, Kad mati prišiva dugmeta , Kad mati šije, Kad mati mesi medenjake, a zatim i pesme u kojima su u pitanju psihološki i fiziološki procesi u kojima pesnik opisuje majčino stanje i njenu sposobnost praštanja, neizmernu ljubavi koja prevazilazi sve prepreke: Kad mati bez ruku ostane, Kad mati peva, Kad mati laže, Kad mati prašta, Kad mati ćuti, Opet kad mati ćuti, Kad mati sanja, Kad mati igra, Kad mati sluti, Kad mati bije, Kad mati preti, Kad mati spava, Kad mati raste, Kad mati čeka, Kad mati u vojsku prati, Kad mati piše, Kad mati čeka sina s fronta, pa onda slede pesme kao što je Uspavanka za majku, Na kraju pesme koja je i poslednja pesma u zbirci. Pored ovih pesama o majci imamo i nekoliko pesama o ocu: Kad otac bije, Kad se otac umiva, Kad otac doručkuje, Kad otac ruča, Kad otac večera.

Kratak sadržaj

Kad mati krpi – analiza pesme

„Kad mati
krpi tvoje čakšire stare,
ona prvo namesti naočare.“

Sve pesme u zbirci ispevane su u slikama. U ovoj pesmi na početku imamo sliku majke koja krpi čakšire i koja namešta naočare kako bi ih što bolje svom detetu zakrpila. U prvoj strofi imamo ukrštenu rimu, rimuju se drugi i treći stih. Ima nekoliko pesama u kojima majka krpi, šije, veze i ustvari kao da se tako svi rašiveni šavovi i rupice u našim dušama zašivaju, i da sve počinje da biva zaštićeno majčinom brigom i pažnjom koja je uvek tu da nad nama bdi.

„…I dok te ispod oka gleda,
igla ljutito seva.

Pogleda ispod oka,
a posle sitno veze…

To mati prašta i sina
već šalje međ viteze.“

U nastavku pesme majka kao da je nešto ljuta na sina, gleda ga ispod oka i marljivo šije iglom. Igla ljutito seva, gde imamo personifikaciju, možemo reći da se majčina osećanja u tom trenutku ispoljavaju kroz iglu, vidimo da je nešto ljuta.

Zatim sitno veze, kao da je prolazi ta ljutnja i u sledećoj strofi već oprašta detetu nestašluke i šalje ga međ viteze, ponosna. I sin je ponosan, visoka stasa, najlepši među svima… 

U četvrtoj i petoj strofi imamo ukrštenu rimu: rimuju se poslednja reč drugog stiha četvrte strofe i poslednja reč drugog stiha u petoj strofi.

U poslednjioj strofi A pod prstima njenim, topi se hladna zima, majčina neizmerna pažnja i ljubav toliko su jaki i topli da hladna zima ništa ne može detetu koje ima brižnu majku.

U šestom i sedmom stihu takođe ukrštena rima gde se rimuju poslednja reč drugog stiha šeste strofe i poslednja reč drugog stiha sedme strofe.

Kad mati mesi medenjake – analiza pesme

„Evo ga veče iznad kuća.
Nad ognjem ko čarobnjak čara,
Iveć se diže mirisna para
Mada i testa vruća.“

Toplinu doma pesnik nam slika u pesmi Kad mati mesi medenjake i kaže da ona „belom rukom šara medenjak slatki, rumena cveta“ i „odjednom bukne celi svemir kao najslađa vanila“.

U prvoj i poslednjoj strofi imamo obgrljenu rimu, rimuju se prvi i četvrti stih i drugi i treći. U ostale četiri strofe imamo ukrštenu rimu gde se rimuju prvi i treći stih i drugi i četvrti. Kod Barnka se javljaju i poređenja, u prvoj strofi imamo poređenje sa čarobnjakom, imamo mirisnu paru i sve to kao da daje bajkovitu sliku izgleda kuće u predvečerje

Cela pesma ima bajkovitu sliku majke koja mesi kolače:

„To mati belom rukom šara
Medenjak slatki, rumena cveta,
međ kolačima kolač cara,
sa dvoranama od cimeta.“

Mati kao neka dobra vila pravi belom rukom slatke medenjake. Medenjak je među kolačima kolač cara, što znači da je najbolji od svih, sa svojim opojnim mirisom cimeta i car bi ga jeo. Medenjaci mame i teraju rumen na obraze od toplote koja se širi, šire i na dečje obraze rumen svoju.

Zatim jara koja izbija iz vrelih medenjaka mami i jezik napolje, izaziva gald miris vanile i šećera. Medenjaci se u četvrtoj strofi porede sa malim telom obešenjaka koje je oganj ispekao i pretvorio u slatku poslasticu. Onda se za mati kaže da je kao sto takvih obešenjaka, što se može shvatiti kao da je velika naspram medenjaka ili da je slatka i fina kao sto medenjaka.

I dečak dok je gleda još više mu sladi, kako majka brižno sprema medenjake jer je dečak gladan. U petoj strofi medenjaci su na stolu, rujni stoje u plehu, a po njima posut šećerni prah. Zatim se u stomaku budi slatka oluja kada se pojede medenjak, a iz usta izlazi mirisni dah meda.

U poslednjoj strofi se taj miris širi na ceo svemir koji zamiriše na vanilu kada majka otvori prozor.

Rima je obgrljena u 1 i 6 strofi i u ostale 4 ukrštenu. Zatim imamo rimu u strofama ab ba.

Majčine oči su velika tajna. One vide što drugi obično neće primetiti.

U pesmi Kad otac bije imamo ukrštenu, obgrljene su u uvodnom i završnom strofom. Ukrštena ab ab.

Stilske figure: epiteti (personifikacija, onomatopeja), kod Branka imamo i poređenje. Poređenjem se postiže konkretizacija slike.

Majčinu veliku ljubav opisuje u pesmi Kad mati bez ruku ostane gde naglašava da „život ima sto briga i sto muka“, ali da „nad svima lebdi jedna majčina ruka“.

Dragan Lukić je jednom rekao da su mnogi pisali o majkama, lepo, pametno, tačno, iskreno, ali Brankove himne majci, njegovi psalmi o majci, vrede mnogo. I njegova i naša majka je večna, u Brankovim pesmama očuvana je isačuvana za sva vremena i za generacije koje dolaze.

Na jednom mestu je zapisao:

„Nije ona majka samo ovde sa nama, na zemlji na kojoj živi. Ko zna kud lutaju njene misli. Na koga misli? Šta sluti? Iskradi se i pogledaj: majke su najzamišljeniji ljudi na svetu. I dok je tako ispotiha gledaš: njeno lepo čelo, sa blagim borama briga, obasjano je neobičnom svetlošću. Povuci se tiho. Možda baš tebe prati na nekoj stazi budućoj, koju nisi doslutio. Ona je tu kraj tebe. Ili je sama deo nje. Ko zna!?“

Najlepše su one pesme o majci koje svako ispeva svojim srcem.

Najčeća strofa u pesmama Branka V. Radičevića je katren (strofa od četiri stiha), a najčešći stih deveterac. Savremena poezija u suštini nikada nema samo jednu vrstu strofe ili stiha, već se pesnik slobodno kreće kroz svoju poeziju.

Tako u pesmi Uspavanka za majku peva o ljubavi prema majci i sinovljevoj uspavanci.

Kad mati ćuti – analiza pesme

U pesmi Kada mati ćuti se govori o momentima u kojima majka izgleda drugačije nego obično. U prvoj strofi se govori da ima dana kada mati ne pokazuje ni patnju, ni slutnju, na njenom licu se ne mogu pročitati njena trenutna osećanja ni videti njeno raspoloženje.

Majka niti izlazi na drum, niti šije, ne radi svoje uobičajene poslove i po tome zaključujemo da se nešto događa sa majkom. Pesnik nam govori da se i on zabrinuo za nju i da kada bi bar u toj dobroj tkalji bilo ljutnje ili kada bi bar grdila bilo bi mu lakše, samo da ne ćuti.

Tada se detetu čini da majka ne strepi, ne bdi nad detetom, ne prati dete kuda god da krene, niti ga zove. Ali majka se veoma brine i dalje, samo to sada ćutke posmatra. U tim momentima kao da se sve preokrenulo, kao da to nije ona ista majka, ne prepoznaju se oči njene.

Situacija je sada obrnuta, sada dete počinnje da se brine za majku, ono strepi i plaši se za nju. Ta situacija nije uobičajena i u detetu izaziva jezu, dete više ne oseća onu sigurnost koju mu je majka ulivala ranije.

Dete sada čak želi da ga bar majka grdi, ima osećaj da bi tako osvanula kuća cela, samo kada bi se čuo njen glas, jer kada majka ćuti i cela kuća utihne. Mati tako kada pogne glavu tišina obuzme celu kuću. Bez majke ni kuća ne bi postojala, potonula bi i ne bi bila više brižan dom. Kada ćuti mati, ćuti i cela kuća. U ovakvim momentima majka je verovatno bolesna, ali ne govori to nikome da ne bi drugima zadavala brigu.

Kad mati sluti – analiza pesme

U času kada majka sluti pesnik kaže da mu se čini kao da kuju neki crni kovači, kao slutnja na nešto loše. Ne bi valjalo da se stvarno desi to što majka sluti, jer majke od tolike brige pomišljaju da se njihovoj deci može dogoditi nešto loše.

Od tolike majčine strepnje i nebo se naoblači. Majka tada misli da svuda gde su njena deca postoje ljudi koji su opaki i zli i da mogu nauditi njenoj deci. Čak i drum kojim deca svakoga dana idu i znaju ga napamet, majci izgleda sada kao opasan, nebezbedan. Zatim se majka moli da joj se dete što pre vrati kući bezbedno.

Pesnik nam objašnjava koliko je jaka, duboka i tamna ta njena sumnja i briga da joj nema leka. Majka će nastaviti da se brine sve dok joj dete ne bude u domu. I kada je u sred posla  nju ta briga tišti, majka se trgne i ostavlja posao da bi izašla na raskrsnicu  i dočekala dete. Kao da će bas sada njen sin da zaluta, stazom kojom je prošao hiljadu puta. Kada bi majka imala moći, ona bi noći pretvorila u dane, da dete ne ide po mraku nikada. Još bi tako mogla stalno da tka ćilimove.

Zatim bi ih prostrla po putu kuda idu deca u školu i niko tada ne bi mogao da zaluta ili da padne i da se udari. To bi moglo biti rešennje za majku, možda bi se manje brinula. Pesme o ocu su pesme u kojima je opisano nekoliko situacija u kojima otac obavlja svakodnevne aktivnosti.

Otac je taj koji po ceo dan radi i deca ga višaju reše nego majku. On dolazi kući kasno i dečak ga je zapamtio tako. Sami naslovi pesama nam govore u kojim to sve situacijama najčešće deca viđaju oca, kada otac doručkuje, ruča, večera, kada se umiva, kada bije…

Kada bi uporedili pesme Kada mati bije i Kada otac bije, videli bi razlike između oca i majke u takvim trenucima.

U pesmi Kada mati bije već na početku se kaže da mati ponekada bije, ali da je tada već kraj sveta. To znači da je dete toliko zgrešilo i da je toliko nevaljalo da mati ne može ništa drugo uraditi nego istući dete. Zatim se majka poredi sa ocem. Kaže se da je majka otac, ona bi otišla da pije i vratila bi se, možda, tek u zoru ranu i od besa bi razbila neku čašu. Ali mati nije otac i nije uobičajeno, ni dozvoljeno da pije. Mati je mati i njoj je dozvoljeno da pati zbog svega toga.

Pesnik nam u ovoj pesmi zapravo paralelno opisuje šta radi majka, a šta otac kada se ljute. Dalje nam se govori da otac kada je ljut prevrće stvari po svom vojničkom sanduku i verovatno tako umiruje svoju ljutnju sećajući se vojničkih dana. Pesnik kaže kako je nekako prirodnije i češće da otac bije, jer majka nije otac da promaši sanduk i vojnički odalami.

U četvrtoj strofi pominje se jedna od karakteristika našeg društva, koja nije u vezi sa majkom i ocem. Naši susedi koji su radoznali izađu na prozore i posmatraju šta se to događa u komšiluku, čak se i groze.

Majka kada bije to radi što je moguće blaže, čak uzima i beli rubac da briše detetu suze ako ga zaboli, što od oca ne očekujemo. Kada otac bije, on bije jer je od njega nešto sakriveno. Postoji neka tajna koja njemu nije rečena.

Pesnik ipak kaže da očeva ruka, ma koliko bila snažna i jaka, odjednom postaje fina. To znači da otac ne upotrebljava svu svoju snagu kako bi istukao dete, već se trudi da to bude što bezbolnije. Zatim se kaže da oatc ne bi tukao dete da tajna nije sakrivena, što znači da je postojao razlog zašto dete dobija batine. Isto tako bi i majka istukla da je od nje nešto sakriveno.

Ona bi bila ista kao i otac, samo što bi majka tukla rukom, a otac bi uzeo opasač-kaiš, što više boli. Nekada očevi umeju i sami da pogreše i onda sebe vuku za uho, umesto dete. I tada kada pogreše i očevi postaju kao i majke i sinu opraštaju sve nestašluke.

Beleška o autoru

Branko V. Radičević rođen je u Čačku 1925. godine, a umro u Beogradu 2001. godine. Za vreme II Svetskog rata bio je kurir Ratka Mitrovića, gde ga je spaslo to što je imao isto ime kao poznati pesnik Branko Radičević (1824 – 1853), prozvali su ga „pesnik“, a kasnije je zaista to i postao.

Nakon toga odveli su ga u logor u Smederevsku Palanku koji je služio za prevaspitavanje omladine. Posle završetka rata nekoliko godina je živeo u Sarajevu i već tada je postao pšoznati pesnik. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, međutim niko ga tako ne poznaje. Uporedo je pisao za časopis „Duga“ i drugim listovima i književnim časopisima.

Sa dvadeset godina objavio je prvu poemu Sutonski dani bilo je to odmah iza rata u kom se borio. 1952. godine objavljuje „Priče o dečacima“ i to kao da je bila najava njegovog opredeljenja za pisanje poezije za decu.

Tih godina objavio je i jednu pesmu za odrasle „Ljubomora“. Sastavljao je i antologije birajući ono najlepše iz naše narodne i ciganjske književnosti. Za decu je napisao „Bajka o šaljivčini“, „Bajke o gusarima“, „Gvozden čovek“, „Čudotvorno oko“, „Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka“ i druge.

Branko možda najviše podseća na jednog svog junaka nezadovoljnog zanesenjaka iz priče koji je ni iz čega napravio grad u pustinji, a onda išao dalje sveto i pravio novi, jer u ovom voda nije šumela kako je on želeo. Bio je jako vezan za majku, voleo je da mu priča priče.

U Čačku i Dragačevu pokrenuo je mnoge manifestacije kao što su Disovo proleće i Dragačevski sabor trubača .

Opus Branka V. Radičevića veoma je obiman i sadrži oko sto naslova. Najpoznatiji su: „Smrt i ljubav“, „Pesme o majci“, „Učeni dečak“, „Priče o životinjama“, „Beli čovek“, „Bela žena“ i mnoge druge.

Majka Branka V. Radičevića mu je povodom njegovog imena rekla da su se malo našalili sa njim i dali mu ime Branko. Između imena i prezimena umetnuto je slovo V. da bi se ipak znalo o kom Branku se govori. Šala se produžila na čitav život i ko bi rekao da će i taj Branko Radičević postati poznati pesnik. I sam je povodom toga izjavio da ne zna kako se sve to dogodilo da postane pesnik, možda je za sve krivo ime.

Autor: J.I.

loading...

Komentiraj

*