Hiljadu i jedna noć

Zbirka priča „Hiljadu i jedna noć“ sakuplja priče koje su nastajale u periodu od preko hiljadu godina. Zbirku su prikupljali razni autori, prevodioci, istoričari, a veruje se da je nastala po uzoru na persijsku knjigu „Hiljadu mitova“ dinastije Sasanida. To je bila zbirka folklornih priča sakupljenih na prostorima Indije i Persije. Trgovački putevi su tada vodili u ova mesta sa svih strana sveta i tako su nastajale priče.

Veruje se da je priče preveo i zapisao arapski propovednik Abu abd Alah Muhamed el-Gahehigar u 9. veku. U uvodnom delu se nalazi priča o Šeherzadi koja je, pored ostalih, najpoznatija i dodata je kasnije u 14. veku, kako bi priče dobile povezanu strukturu. Priča o Šeherzadi sve priče drži u celini jer se navodi da je ona ove priče pričala kako bi spasila sebi život. Priče se prekidaju u pojednim delovima pripovedanja i govori se u kojoj se noći prekida i u kojoj nastavlja, odnosno kada Šeherzada prekida priču jer je zatiče jutro i kada je posle nastavlja, kada padne noć. Zbirka se sastoji od niza priča, preko 300, od kojih su mnoge postale deo svetske kulture, mnoge od njih su prenete na filmsko platno.

U pričama nalazimo različita žanrovska određenja. Možemo uh okarakterisati kao bajke jer mnoge počinju rečenicama da je događaj koji se opisuje počeo jednoga dana, u jedno doba, kod jednog velikog cara, što im daje nijansu tajnovitog, mističnog i neverovatnog. U priče su na različite načine utkane legende, anegdote, pesme, humoreske, izreke, čak su pojedine ispevane u stihovima i mogu nas podsetiti na našu narodnu poeziju. Iz svake priče možemo izvući različite pouke i naučiti dosta toga o čitavom istoku. Kroz pripovedanje, dijalog likova, monologe, kroz stihove i posebne pripovetke možemo prikupiti različite mudrosti naroda.

„Hiljadu i jedna noć“ arapski je zbornik priča koji sadrži legende, bajke, humoreske, pripovetke, parabole, anegdote i drugo. Uz to postoje mnoge priče koje su napisane u stihovima ili one koje se okarakterizuju kao umetnosti. Delo sadrži mnogo dijaloga i monologa, a što se tiče jezika i stila koristi se i mnogo turcizama i anarhizama.

Sve priče iz zbornika povezne su pričom o caru Šehrijaru i lepoj ćerki vezira Šeherzadi.

Šehrijar, car Indije i Persije, svedok je nevere bratove i svoje žene. Iz tog razloga zaključio je da su sve žene neverne. Odlučio je da će svake noći uzimati drugu devojku, spavati s njom i sledećeg je dana pogubiti. Sve to trajalo je pune tri godine, sve do jednog trenutka.

Naime, jednom je caru dovedena mudra i lepa vezirova ćerka Šeherzada. Ona je caru počela da priča priču koja je njemu bila toliko zanimljiva da je odlučio da odgodi njezino pogubljenje za jedan dan kako bi čuo kraj priče.

Šeherzadino pripovedanje trajalo je noćima. Ona bi priču uvek prikinula tamo gde je ona najzanimljivija. Nakon što je prošla 1001. noć, Car je bio uveren da je Šeherzada dobra, plemenita i verna. U međuvremenu, rodila mu je i čak tri sina. Zato joj odluči poštedjeti život.

Šeherzada je uz priče „Sindbadova putovanja“ Šahrijarhu ispričala još neke u kojima je sve moguće. Glavni junaci dolaze iz stanja bede u stanja velikog bogatstva i obrnuto, a sve po svojim zaslugama. Nikada ništa do kraja nije rešeno i uvijek postoji mogućnost da se priča nastavi.

Šeherzada je tim pričama odlagala svoju smrt, sve dok je car Šahrijar na kraju nije poštedeo. U međuvremenu ona je postala i njegova žena te mu je rodila decu, a njegov brat Šahzaman oženio je Šeherzadinu sestru Dariazadu.

Car Šahrijar doveo je najbolje pisare koji su zabilježili ove zanimljive priče u knjigu priča naziva „Hiljadu i jedna noć“.

Sinbadova putovanja

Nosač Sindbad živeo je u vreme halife Haruna ar-Rašida u Bagdadu i njegov posao je bio prenošenje tereta na glavi. Bio je dosta siromašan čovek.

Kao je svakoga dana, nosio je težak teret pa pošto se toga dana jako umorio, odlučio je da sedne na klupu. U blizini se nalazila radnja jednog trgovca. Kada je Sindbad video svu raskoš u dvorištu stao je zahvaljivati Allahu.

Trgovac je čuo Sindbadovo oduševljenje pa je poslao jednog dečaka da ga pozove u kuću. Sindbad je ušao u kuću i odmah je počeo da se divi svim njezinim raskošima. Tada je došao i domaćin kuće kako bi se pozdravio sa Sindbadom, a nakon izražene dobrodošlice, domaćin je poželeo da mu Sindbad recitira stihove koje je citirao kada je stajao pred vratima.

Tada domaćin odluči da se pohvali Sindbadu Nosaču kako je proživeo čudesnu priču i kako se njegov život promenio. Ispričao mu je šta mu se desilo prije nego je postao srećan i bogat.

Dakle, Sindbad Moreplovac otišao je na sedam putovanja, a svaki od njih čudesna je priča za sebe. Isto tako, rekao mu je da sve šta se dogodilo, dogodilo se voljom Allaha jer on smatra, ono što je suđeno, od toga nitko ne može da pobegne.

Kratak sadržaj

Prvo putovanje

Sindbad Moreplovac ispričao je svoje prvo putovanje. Ukrcao se na lađu i otplovio je morem. Plovili su tako čak nekoliko dana, prolazili su raznim morima, videli mnogo otoka. Tako su jednoga dana stigli do otoka koji je izgleda kao Raj.

Iskrcali su se i počeli paliti vatru kako bi sve bilo spremno za kuhanje. Neki su palili vatru, a drugi su odlučili da prošetaju otokom.

Svi su bili srećni i veseli, no to veselje nije dugo trajalo. Kapetan ih je prekinuo, rekavši im da odmah moraju da se povuku jer je taj otok ustvari jedna velika riba koja se upravo sprema da zaroni u more.

Neki su se tada usepli spasiti, brzo se ukrcavši na lađu, dok su neki ostali na otoku. Sindbad Moreplovac nadalje priča, kako je on bio jedan od onih koji su ostali zaglavljeni na otoku. No, Allah mu se smilovao i poslao mu drveno korito uz koje je bio spašen.

Korito ga je odvelo do jednog otoka. Iskrcao se na otok.

Jednoga dana odlučio je da malo prošeta po otoku kako bi ga bolje istražio pa je u daljini ugledao ogromnog konja i čovjeka na njemu.

Čovjek ga je poveo u jednu veliku prostoriju pod zemljom, nalik na odaju. Tamo je upoznao cara Miradža koji mu je dao zadatak. Naime, Sindbad Moreplovac morao je da bilježi svakoga dana lađe koje su pristajale na otok.

Tako je jednoga dana pristala lađa koja je stigla sve iz Bagdada. S njome se Sindbad Moreplovac odlučio vratiti nazad svojoj kući.

Drugo putovanje

Sindbad Moreplovac je nakon nekog vremena ponovo poželeo da negde otputuje. Ponovo je otuputovao na jedan otok koji je takođe bio poput Raja.

Sindbad Moreplovac hteo je da se malo odmori pa je odlučio da prilegne. Utonuo je u san. No, kada se probudio shvatio je da je ostao sam na otoku. Svi su otplovili dalje, a njega su zaboravili. Kako na otoku nije bilo nikoga, odlučio je kako je vreme da nešto sam poduzme.

Tada je ugledao veliku pticu pa je odlučio da je priveže za njezine noge ne bi li ga ptica odnela na drugo mesto, na neki otok gde ima ljudi. Tako je to i učinio.

Ptica ga je odnela na visoko mesto, na planinu ispod koje se proteže dolina. Uputio se na kraj te doline te je ugledao nešto vrlo neobično. Naime, iz neba je na tlo pao veliki komad mesa. On se privezao za njega, a u taj čas se pojavio orao i odneo ga na vrh planine.

Tada je ugledo skupinu trgovaca s kojima se zaputio nazad u Bagdad. Živeo je bezbrižno i lagodno. A svakim danom sve je više žudeo za novim putovanjima i trgovinom.

Treće putovanje

Na trećem putovanju, putovali su od jednog do drugog mora kada ih je vetar svladao i sudbina odnela na planinu majmuna. S te planine se nitko nikada nije spasio. Majmuni su odmah po njihovu dolasku opkolili lađu i bacili ih na otok, a tamo su ugledali dvorac.

Kada su odlučili da uđu u dvorac u njemu nije bilo nikoga. Prespavali su do kraja dana kada su najednom začuli strašnu buku. Naime, tada je ispred njih izašlo ogromno čudovište. Odmah ih je počelo pipati i prevrtati kada je najednom uzelo kapetana, bacilo ga na pod te mu stalo s nogama na vrat. Naložilo je tada čudovište i vatru i stavilo kapetana na ražanj. Ispekao ga i počelo ga jesti.

Ista situacija desila se i sledeće dana pa su odlučili da ga nadumdre i ubiju. Palo je veče, čudovište je ponovo uzelo jednoga, isto mu uradilo kao i prethodnima. Nakon toga, čudovište odluči malo leći.

Svi brzo uzmu dva ražnja i gurnu mu ih u oči svom snagom. Tako su ga na kraju savladali.

Potom su napravili lađu i otplovili su nazad u Bagdad. Tamo je Sindbad Moreplovac dalježiveo sretno. Sve dok ga njegov unutarnji glas ponovo nije počeo da nagovara na seledeće putovanje.

Četvrto putovanje

Ponovo se Sindbad Moreplovac otisnuo na putovanje morem. Sve je bilo ugodno kada ih zadesi nevreme i slomi i lađu u dva dela. Allah ga je opet spasio tako da mu je poslao komad jedne daske koja ga je izbacila na jedan otok.

Obilazili su svi zajedno otok kada se ispred njih nađe grupa golih ljudi od kojih su se spasili samo zato jer su bili mnogo lukavi.

Nakon toga Sindbad se našao u jednom manjem gradu. Stanovnici su ga lijepo ugostili, a car ga je oženio svojom ćerkom. Lijepo je provodio dane, ali jednoga dana odlučio se vratiti s grupicom trgovaca u Bagdad. Živio je i dalje srećno i zadovoljno, ali nakon nekog vremena opet je osetio neopisivu želju za putovanjima.

Peto putovanje

Kao i do sada i u ovom putovanju Sindbad je putovao od jednog do drugog otoka. U konačnici stigli su na jedan veliki otok. Bili su suočeni s brojnim nevoljama, a jednom ga je more izbacilo na jedan otok gde je upao u još veću nevolju.

Sindbada je neko vreme čak pratio i „Morski starac“ govoreći mu da mora biti sretan što je uopšte živ. Sindbad ga je spasio i Starac se više nije htio maknuti od njega. No, bio je mudar. Nparavio je svoje vino, napio starca i pobegao mu.

Spasio se ponovo voljom Allaha. Dobio je ponudu za posao na otoku gde je radio kako bi zaradio novac za povratak kući u Bagdad. Vratio se kući i ubrzo zaboravio na sve nedaće.

Šesto putovanje

Sindbad je nakon nekog vremena ugledo u prolazu trgovce koji se spremaju za put pa je rešio da i on pođe sa njima. Putovali su i trgovali srećno.

Jednoga dana tu sreću prekine kapetan koji ih je obavestio da su skrenuli s puta. More je na otok izbacilo nekoliko trgovaca.

Svi trgovci uskoro su umrli, a Sindad je ostao sam. Nije imao drugog izbora nego da počne da traži spas. Jako se namučio kako bi došao do jednog cara kod kojeg je srećno živeo. Potom mu se ukazala prilika da se vrati nazad u Bagdad.

Sedmo putovanje

Živeo je Sindbad tako srećno i lepo, a stekao je i lep novac i dobit na prethodnom putovanju. No, ubrzo poželi otići ponovo na putovanje. Plovili su ugodno, kada najednom kapetan obavesti putnike da ih je svladao vetar i da ih je odnio na najudaljenija mora na svetu.

Tamo su ih napali kitovi, toliko veliki da mogu da se usporede s najvećim planinama. Svi su znali da im nema spasa.

Setio se tada Sindbad da se na svakom putovanju kada bi se našao u nevolji pokajao pa bi mu Allah ponudio spas. No, on bi ponovo ulazio nakon nekog vremena u nevolje. Zakleo se tada ako ga Allah spasi i ovaj put da više neće da ide na more i neće tražiti nevolje. Allah ga tada opet spasi pa se Sindbad srećno vratio kući i više nikada nije išao trgovati morima.

Vrsta dela: narodna priča, pripovetka

Mesto radnje: otoci i mora

Vreme radnje: nedefinisano, no pretpostavka je da se ono odvija u letnom periodu jer se spominju voće i ostali plodovi

Likovi: Sindbad Moreplovac, Sindbad Nosač, kapetan, trgovci, carevi…

Analiza likova

Sindbad Moreplovac – bogati trgovac koji je živeo u Bagdadu. Njegov život bio je pun uzbuđenja jer nije mogao da odoli putovanjima. Osećao je čežnju za njima kada bi dugo bio kod kuće. Želio je da vidi mnoga nova mesta, otoke, mora, ljude, ali i da doživi mnogobrojne lepe pustolovine. Na tim putovanjima često je upadao u nevolje, ali uvek je imao veliku veru u Allaha koji ga je svaki put spasio. Kada je na zadnjem, sedmom putovanju, našao u velikoj nevolji i ponovo zazvao Allaha, shvatio je da ne bi ostao živ da mu on nije ponovo pomogao. Zakleo se tada da više neće upadati u nevolje i od tada je mirno živeo trgujući u svom Bagdadu. Krasilo ga je veliko srce i bio je zahvalan na svom životu. Svoje životne priče ispričao je Sindbadu Nosaču jer mu se učinilo da on svoj život ne ceni. Nakon toga, Sindbad Nosač se preobratio, počeo je da veruje u Allaha i da bude zahvalan na svom životu.

Priča o Abu-Novasu i trojici mladića

Priča započinje rečenicom: „Priča se i to da je Abu-Novas ostao sam jednog dana među danima…“ Kao što je već pomenuto i ovde imamo elemente bajke što priči daje izvesnu mističnost, donekle slobodu da se zamisli vreme i prostor u kom se priča odvija. Abu-Novas beše spremio raskošnu odaju punu punu svakojakog jela i đakonija, a zatim se uputio u potragu za jaranom koji će biti dostojan ove sobe i koji će obedovati s njim. Na početku već vidimo da je Abu-Novas usamljen i da mu bogastvo ništa ne znači kada nema s kim da ga podeli. Pomolio se bogu i krenuo u potragu, ali odmah ugleda trojicu „golobradih lepotana“, slična mladićima iz rajskih vrtova. Kaže se da je lepota mladića slična rajskoj lepoti čime nam se želi pogazati izuzetnost i posebnost lepote njih trojice.

Abu-Novas se povede za pričom koju je pre čuo o dvojici mladića koji su zbog novca pristali poći sa njim. Zatim slede stihovi koje Abu-Novas izgovara mladićima kako bi ih ubedio da pođu s njim. U tim stihovima govori o svom bogastvu i raskoši i time je uspeo prodobiti mladiće. Priča se nakon toga prekida i govori se da je Šeherzadu zateklo jutro te da je priču prekinula. Priča počinje u 379. noći pripovedanja, a zatim se pripovedanje prenosi na Šeherezadu koja je nastavlja u 380. noći. Abu-Novas beše tako zavarao mladiće i oni su krenuli s njim, ubedili su se u istinitost Abu-Novasovih reči i započeli veselje. Mladići su u zanosu pića i jela pitali Abu-Novasa koji je od njih trojice bolji po svome sjaju i lepoti. Abu-Novas poljubi dvaput jednog od njih i izgovori stihove:

Za mladež na obraz njegovu, dušu daću,
Samo odakle novac da uzmem, da ga kupim…

Tako se svi zapiše u gozbi, a Abu-Novas ih je svu trojicu ljubio. Gozbu prekida gospodar pravovernik Harun ar-Rašid koji kada vide gozbu i veselje naljuti se na Abu-Novasa jer takva gozba mu ne priliči. Sutradan mladići odoše, a gospodar naredi da Abu-Novasu za leđa privežu magareće sedlo, na glavu stave ular i na zadnjicu paldrum, pa da ga tako vode kroz odaje i da mu se svi smejku. Tako i bi, svi su mu se smejali. Zatim se priča opet prekida i nastavlja u 381. noći. Beše naređeno da se Abu-Novasu i glava odseče, ali ga spasi Dzafar-Bramakid kada ga Abu-Novas nasmeja odgovorom na pitanje šta je zgrešio pa je u takvom stanju. Abu-Novas je odgovorio da ništa nije zgrešio već da je gospodaru ispevao svoje nalepše stihove, a da mu je gospodar zato poklonio ovo najlepše odelo. Na tu dovitljivu šalu da kaznu preimenuje u nagradu, od gospodara Dzafara dobi kesu punu novaca i pomilovanje.

Priča o Abd-Alahu-ibn-Mamaru

U ovoj priči se pripoveda o jednom Basorcu koji je imao robinju na koju je potrošio svo svoje bogastvo te ostadoše siromašni. Zbog te situacije robinja mu predloži da je proda na trgu, možda mu od tog novca krene. Tako i bi, robinja se svide basorskom emiru Abd-Alah-ibn-Mamarat-Tajmi koji je kupi. Ali kada gospodar uze novac i htede da krene robinja se zaplaka i izgovori stihove koji ganuše bosorskg emira koji kada vide koliko se gospodar i robinja vole ne htede da ih rastavi, nego im dade novac i pusti robinju. Oboje mu u znak zahvalnosti ljubiše ruke. Živeli su zajedno dok ih smrt nije rastavila Na kraju se nalazi rečenica koja slavi dobrotu Ibn-Mamara i želi mu večni život.

Priča o Uzritu i njegovoj dragani

Ovo je priča o obrazovanom i učenom čoveku iz plemena Ben-Uzra koji ni jedan dan nije bez ljubavi provodio, te se tako i zaljubio u lepu ženu i razboleo zbog njenog odbijanja. Šeherezadu prekida jutro u pričanju i nastavlja je u 382. noći. Žena se na čoveka sažalila tek kada je on bio na ivici groba i tada otišla da ga poseti. Njemu srce beše skrhano i kada je ugleda iz očiju mu potekoše suze uz stihove:

„Života ti tvoga, nosila moja kad prođu,
Kraj tebe… Hoćeš li poći za njima…“

Žena se na ove stihove zaplaka i reče da nije znala da je njegova ljubav toliko velika. Na te reči njemu još teže beše i umre d bola. Žena tada pade na njega ljubeći ga i plačući dok nije u nesvest pala. U amanet je rođacima rekla da je, kada umre, sahrane s njim u grob. Nakon toga je tri dana plakala i provela u nesvesti da je i ona umrla i to beše „jedna od čudesnih istovremenosti u ljubavi“.

Priča o učeniku i učenici

Priča započinje u 382. noći i kaže se da su dečak i devojčica učili u školi kada se javila ljubav u dečaku, a zatim Šeherezada priču nastavlja u 383. noći. Tako dečak na tabli devojčice napisa stihove o svojoj ljubavi. Devojčica, kada pročita šta piše, zaplaka se iz sažaljenja prema dečaku i zapisa mu da kada bude videla da je d ljubavi smožden milostivi biće. Dogodi se zatim da učitelj nađe tablicu i sažali se na njih dvoje, te zapisa stihove da sa zaljubljenim ona bude prisna i da se ne plaši od učitelja jer je i on ljubav više puta setio. Zatim se ispisivanje stihova nastavlja iz ruke gospodara čija je robinja bila devojčica i on ih blagosilja stihovima pročitavši sve. Lagosilja ih da ih Alah nikada ne rastavi i da od učitelja nije video boljeg podvodača. Zatim im priredi gozbu i napisa devojci bračni zapis Živeli su srećno dok ih ne stiže „Rušiteljka uživanja“ i „Rastavilja skupova“.

Priča o Al-Mutalamisu

Al-Mutalamis beše pobegao od an-Numana-ibn-al-Munzira i dugo se nije vraćao kući te su ili pomislili da je umro. Kod kuće je ostavio ženu koju su rođaci, budući da Mautalamisa nema, nagovarali da se uda, što je žena odijala. Na dan kada je pristala da se uda vrati se njen muž, al-Mutalamis, i zateče gozbu. Kada sazna šta se dešava lukavo se uvuče u nevestinu sobu i vide među ženama gde je ženik već prišao nevesti. Mutalamisova žena, Umejima, tada se zaplaka i izgovori stihove na koje joj muž odgovori stihovima. Ženik videvši šta se događa izađe iz sobe i ostavi ih da žive srećno dok ih smrt ne rastavi. Na kraju se nalazi rečenica koja slavi pravednost ženika.

Priča o vodeničaru i njegovoj ženi

Jedan čovek imao vodenicu i magarca koji je mleo s njim. Takođe je ima opaku ženu koju je voleo, ali ona nije volela njega već svog suseda koji je nju mrzeo. Jedno veče čovek usni gde mu je neko ispričao da kopa na onom mestu u vodenici gde ide magarac i da će naći blago. Čovek kada se probudi ispriča ženi šta je sanjao i reče joj da ne priča nikom, a ona, brže bolje, otrča susedu i sve mu ispriča. Šeherzadinu priču prekida jutro, a ona je nastavlja u 386. noći.

Žena to beše uradila kako bi se zbližila sa susedom. Tako se oni dogovore i sastanu se jednu noć i otkopaju blago. Onda sused zapita ženu šta sada da rade sa lagom. Ona reče da ga podele na dva dela, pa kada prođe neko vreme da se rastanu sa svojim supružnicima te da se on onda njom oženi i tao će blago opet biti svo na jednom mestu. Sused joj odgovori da se plaši da je đavo ne skrene s puta, pa kada oseti koliko je to bogastvo što ima, neće hteti poći za njega. Zat predloži da svo blago ostane kd njega dok se ona ne otarasi muža. Žena, ipak malo prisebna, plašila se da se s njim ne dogodi isto i zato mu ne dade svoju polovinu. Sused kada to ču, nepravičnost ga podstače te ubi ženu i zakopa je na no mesto gde je bilo blago, ali je ne zakopa skroz jer beše svitao dan, a on pokupi blago i pobeže.

Vodeničar kada ustade vide da nema žene, ali ipak ode u vodenicu i nastavi rad. Kada je počeo da melje, magarac se nije hteo pomicati, usprkos tome što ga je vodeničar tukao. Magarac je video telo žene i to ga je plašilo, a vodeničar opet nije znao zašto se magarac zaustavlja. Razljuti se vodeničar i ubi magarca, a kad svanu dan on vide da su mu i žena i magarac mrtvi. I sve se to zbi zbog lakomislenosti žene i zbog toga što joj vodeničar otkri svoju tajnu koju je usnio

Priča o kradljivcu i budali

Ovo je priča o jednom budalastom čoveku koji je išao i vodio svoga magarca sa sobom. Na tom putu ugledala su ga dva prepredenjaka i jedan od njih reče drugom da će da otme magarca čoveku. Ovaj drugi se složi s njim i krenuše za čovekom. Dok su išli za njim skinuli su magarcu ular te jedan odvede magarca, a ovaj drugi sebi ular veza oko vrata. Čovek kada se krenu u vide drugog čoveka umesto svog magarca zapita se šta se dogodilo A prepredenjak mu reče da je njegova povest čudna, da je imao majku i da je pred nju došao jedan dan pijan.

Majka mu je savetovala da se pokaje pred Alahom za to svoje delo, umesto toga on uze štap pa izudara majku, a ona ga prokle. Zbog toga ga Alah beše pretvorio u magarca te je tako dospeo ovde. I reče još da mu je Alah baš danas oprostio i opet ga u čoveka pretvorio. Budalasti čovek se izvini prepredenjaku za jahanje koje mu je ranije činio i pustoi čoveka. Kada dođe kući žena ga upita gde mu je magarac i čovek joj sve ispriča. Potom se i žena stade moliti Alahu da joj oprosti zbog magarca. Tako je čovek sedeo nekoliko dana kući besposlen dok ga žena ne naredi da ide na trg i kupi novog magarca. Došavši na trg čovek ugleda svog magarce gde se prodaje i reče: „…bezbožniče. Mora da si se opet počeo opijati ili si izudarao svoju majku? Alaha mi , ja te nikad više neću kupiti!“

Priča o Anuširvanu i ženi

Car Kisra Anuširvan išao u lov, te mu se u lovu beše pila voda. On se izdvoji iz grupe i de na jednu kapiju gde mu žena beše iznela vodu. Žena vodu beše pomešala sa šećernom trskom i prašinom. Car popi skoro svu vodu iz pehara, ali ne baš do kraja, i reče ženi da je voda bila jako lepa samo da nije bilo prašine u njoj. Žena reče njemu da je namerno sipala prašine u vodi kako on ne bi popio sve, jer se plašila da će ako popije sve onako umoran da mu padne teško.

Cara začudiše te pametne reči žene i zapita je iz koliko je stabljika iscedila vodi, ona reče iz jedne. Anuširvan se začudi tome i naredi da se uzima veći danak ovom selu, jer im trska donosi dosta. Kada se vraćao iz lova ponovo stadepred kapijom one žene i zatraži vodu. Žena ga beše prepoznala i zadrža se malo duže dok je točila vodu. Priča se zatim prekida i Šeherzada je nastavlja u 388. noći. Kada se žena vrati, car je upita šta je razlog, zašto se zadržala toliko. Žena odgovori da iz jedne stabljike nije mogla iscediti vode pa je cedila iz tri i opet nije mogla nacediti kao pre iz jedne. Žena još reče da su uzrok tome promenjene Sultanove namere koje ima za ovo selo i danak, da je čula od pametnih ljudi da blagostanje trske prestaje kada se promene namere koje se nje tiču. Anuširvan se nasmeja na to i promeni svoju nameru, a ženom se odmah oženi jer mu se svideše njena razboritost, oštroumlje i lepta njenih reči.

Priča o vodonoši i zlatarevoj ženi

U gradu Basori bio jedan vodonoša koji je trideset godina nosio vodu u zlatarevu kuću i bio je zaljubljen u zlatarevu ženu. Jednoga dana pomilova vodonoša ruku ženi i ona se začudi tom njegovom postupku. Kada zlatar dođe kući, žena ga zapita šta je to danas zgrešio Alahu. Čovek prvo zastade u čudu, pa zatim priznade da je io zadivljen belinom ruke jedne žene te joj je ruku pomilovao. Žena mu zatim ispriča da ga je Alah zato kaznio te je vodonoša njenu ruku pomilovao i da je slučajno uradio nešto više i vodonoša bi sigurno. Zatim se oboje pomoliše Alahu za oproštaj. Priča se prekida i nastavlja se u 389. noći. Sledeće jutro vodonoša se došao izvinjavati, a žena mu reče da ide putem svojim i da on nije kriv, već njen muž. Tada je zlatar uzviknuo: „tante za tante“, jer mu je Alah istom merom uzvratio i tako ga kaznio.

Priča o Širini i ribaru

Jedan od careva Hosru je jako voleo ribu, te mu jedan ribar donese veliku ribu i car mu za to dade 4000 dirhema. Žena Širina ga prekore što je dao toliki novac jer će sada svi očekivati da daje toliko, ako li da manje kome reći će da ih car mrzi. Žena smisli kako da vrate novac od ribara. Smisli da ga pozovu i pitaju da li je riba muško ili žensko, pa ako on kaže žensko da oni kažu da su muško hteli, a ako kaže muško da oni kažu da su žensko hteli i tako mu vrate ribu i uzmu novac. Ribar je ipak bio lukaviji od njih i na pitanje kog je pola riba odgovorio da je dvopolna, a car mu na to dade još 4000 dirhema. Kad ribar stavi novac u torbu ispade mu jedan, te se on saže i uze. Žena careva to vide i ispriča caru kako je ribar pohlepan, da se čak i za jedan novčić sageo pored pune tore. Cara to razljuti i prekori robara za to, a ribar mu odgovori da se on nije podigao novčić s poda zbog toga već zato što je careva glava na jednoj strani, a na drugoj potpis, pa ako li k stane na carevu glavu ili ime bio i kažnjen. Car se začudi na to i naredi da mu daju još 4000 dirhema, a blagajniku naredi da viče po carstvu da se žena ne sluša, jer tako će čovek na svaki svoj dirhem da izgubi još dva.

Priča o Jahji-ibnHalidu i njegovom gostu

Halid se vraćao kući iz dvora kada je ugledao čoveka ispred svoje kuće. Taj je čovek molio Halida da ga primi u kuću, što Halid i učini. Davao je čoveku svaki dan 1000 dirhema i naredi da mu daju jelo koje i Halid jede. Mesec dana je tako čovek živeo kod Halida, a kada se navrši mesec dana i čovek beše skupio 30 000 dirhema, uplaši se da mu ih Halid sada ne oduzme, zato pobeže s novcem. Priča se prekida i nastavlja u 390. noći. Kada ispričaše Halidu šta se dogodilo, Halid reče da bi mu nagradu svakako dao i ne bi presta da mu daje da jede, niti bi mu gostoprimstvo uskratio. Dobročinstva Halida ne mogu presučiti, Halid je pun izvrsnih osobina i pesnik mu je zato ispevao pesmu:

„Darežljivost zapitah: – jesi li slobodna?
– Nisam – reče mi – već sam robinja Jahje-ibn-Halila.“

Autor: M.L., J.I.

loading...

Komentiraj

*