Autobiografija, Branislav Nušić

„Autobiografija“ Branislava Nušića ima za zadatak da nam predstavi život jednog pisca. Nušić je to uradio tako što nam je na veoma humorističan i zanimljiv način davao podatke iz svog života, s kojima se možemo i sami identifikovati. Nušić nam je predstavio svoj život na njemu svojstven i originalan način, a u isto vreme je dao kritiku društva, ali i kritiku biografa u „Predgovoru“ knjige. Autobiografija se sastoji iz „Piščevog predgovora“ nakon čega slede 24 priče, 24 segmenta njegovog života i „Pogovor“ na kraju knjige. Priče u -„Autobiografiji“ nose različite naslove i svaka nam daje posebnu poruku.

Na početku knjige nalazimo „Piščev predgovor“. Kao i gotovo svaki predgovor, veoma nam je bitan za razumevanje samog teksta, da nam bude jasnije šta je njegova suština i kako na pravi način da shvatimo što nam je pisac napisao. U „Predgovoru“ Nušić nam govori zbog čega ga uopšte piše. Iako misli da ga nema smisla pisati, on ga piše jer želi da se opravda zbog toga zašto uopšte piše autobiografiju. Jedno vreme, kako kaže pisac, nastala je čitava hajka na njega „Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se očeše o Nušića“. Na veoma duhovit način Nušić nam govori na koji način su bili protiv njega, kako su ga proglasili čovekom bez duha i talenta, kako mu takva reputacija otvara mesto za člana Akademije nauka i umetnosti, te je on svakoga časa očekivao da bude izabran. Kao i svaki akademik i Nušić je morao imati svoju biografiju. Odlučio je početi prikupljati građu da ne bi kao i mnogi akademci ostao bez autobiografije i da bi uspeo da je završi.

Nušić je svoju autobiografiju počeo rođenjem, kako je i sam rekao „to je najprirodniji početak“, a završio je ženidbom „jer posle ženidbe čovek i nema autobiografiju“. Nušić govori da period od rođenja pa do ženidbe ima i mnogo „podperioda“ i ceo taj ciklus bi se mogao nazvati „od doseljenja do propasti“. Period koji zatim sledi, nakon ženidbe, zove se period „robovanja i patnji“. Ovim pasusom Nušić nam je pokazao kakvo je njegovo viđenje braka. Postoji anegdota koja kaže da je Nušić na venčanju svojoj izabranici rekao da mu ona mora dozvoliti jedan od tri poroka: alkohol, kocku ili žene. Ona mu je dozvolila treće, zbog čega nas onda ne čudi njihova dojava roditeljima da se, nakon nekoliko godina zajedničkog života, žele razvesti.

Nušić nam na neki način i najavljuje svoju biografiju i kaže da je period nakon njegove ženidbe poverio talentovanom prijatelju koji ume dopuniti, zamazati i namestiti stvari, ne bi li ih ulepšao. Kaže nam da su takvi ljudi veoma podobni za pisanje biografija, jer tako svaki čovek svom potomstvu izgleda uzvišenije i plemenitije. Biografe je poredio s krojačima koji su odgovorni za to kako će odelo izgledati, jer sve se da prekrojiti, ispraviti, prekriti nekim lepšim perjem.

Nušić nam zatim navodi primer jednog pesnika N.N. koji je jednom prilikom bio pijan, a Nušić bio svedok tog događaja. Kasnije je Nušić čitao ovaj događaj u biografiji toga pisaca mnogo blaže opisan, ulepšan, drugačije i prihvatljivije napisan. Nušić ima i zamerku na biografe jer kaže da oni kao kakvi istražitelji posle smrti čoveka o kome pišu pokrenu čitavu istragu, uvuku mu se u kuću, ispreturaju sve fioke, po celom svetu skupljaju podatke o pokojniku i Nušić smatra da to treba suzbiti.

Govori nam i o tome da neko ko je postao „veliki čovek“ za života, sva svoja pisma i prepiske udešava kao da će one biti objavljene. Sve su ovo razlozi zbog čega zapravo Nušić piše „Autobiografiju“ – da ne bi došlo do grešaka, namernih ili slučajnih, koje se neminovno dešavaju. Još jedan je razlog za pisanje ove knjige je taj što je Nušić želeo obeležiti šezdesetogodišnjicu svoga života. Kaže nam da se on ovde ne osvrće za mladošću jer plače za njom, već zato što želi da se nasmeje svemu.

Govori nam da se on može podeliti na tri čoveka, odnosno tri reakcije: na ono što je proisteklo iz njegovog plača – čoveka obazrivog prema drugima te na ozbiljnost i smeh. Sva trojica imala su različite puteve i kada je prošlo šest decenija, sastali su se da saberu sve što su prošli u životu. Kroz dijalog ovih troje ljudi pisac otkriva kome je od ove trojice poverio pisanje „Autobiografije“. To je, kako se i da naslutiti, poverio onom koji je kroz život išao smejući se životu; reklo bi se da je on i najbliži našem piscu.

U pričama koje slede navode se situacije kroz koje je mogao proći svako tokom svog života, svako se može pronaći u nekoj od priča. Sve priče su protkane komičnim i duhovitim dosetkama. Tako je Nušić prikazao svoj život, do ženidbe, iskritikovao druge, ali i sebe.

Od rođenja do prvog zuba

Prva priča u „Autobiografiji“ nosi naziv „Od rođenja do prvog zuba“. U njoj nam pisac objašnjava da je rođen 1864. godine, iako su neki prethodni navodi govorili da se radi o 1866. godini. Uz pomoć profesora Milenkovića rasvetlio je ovu činjenicu iz svog života tako što je u spisima iz škole našao da je Nušić tri godine pohađao prvi razred gimnazije. Kada se oduzmu te godine, uzimajući u obzir da je u školu pošao sa sedam godine, dobije se godina 1864. Nušić je rođen iste godine kada je umro Vuk Stefanović Karadžić i ta slučajna veza s Vukom nagonila ga je kroz život sa željom da u to ime ima jednu prebijenu nogu. To se ipak nije dogodilo, iako su mu hteli prebiti obe noge, ali to nije bilo radi ostvarenja njegove literarne ambicije, već iz drugih razloga.

U daljem tekstu nam razjašnjava mesto njegovog rođenja. Utvrđeno je da je to Beograd. Kaže da ocu nije mogao oprostiti što je pored toliko dece izabrao baš njega da se rodi kao sin siromaha, a ne kao nekoliko godina unazad, sin imućnog trgovca. Navodi nam poreklo njegovog prezimena i to da je rođen u kućici u blizini beogradske saborne crkve, na mestu na kom je kasnije podignuta Narodna banka. Tu činjenicu nam Nušić opet donosi na duhovit način: kaže da je samim rođenjem izazvao zbrku, doduše ne svojom krivicom već krivicom babice koja je opijena rumom rekla da se rodilo žensko.

Činjenicu da je na svet došao sedam dana kasnije poredi s gostom koji je na bogat ručak stigao kasno, te tako i on zakasnivši na svet rađa se kao dete siromaha, a ne bogataša. Pisac nam objašnjava i donosi prilike u njegovoj porodici, o tome kako je bio nestašan dečak, o svom izgledu, o raspravama na koga liči… U vezi s izrastanjem svojih zuba pominje oca koji je stalno proveravao da li su izrasli i tako dobio ujed od malog Nušića.

Od prvog zuba do pantalona

Sledeća priča nosi naziv „Od prvog zuba do pantalona“. Pisac za svoju prvu izgovorenu reč uzima reč „daj“ i od tada je uvek izgovara sa svešću šta ona znači. Svoje prve korake Nušić nam opisuje kroz digresiju da čovek u životu prvo mora puzati da bi kasnije prohodao, gde vidimo skriveno značenje ove rečenice. Zatim pisac kazuje i običaj koji se praktikovao kada dete prohoda. Kaže kako mu je tada brat ukrao novčić i da ga je dalje kroz život pratila ista sudbina, novci su mu uvek nekako izmicali. Period rasta dece od prvog zuba pa do pantalona pisac vezuje za srednju rod imenica, kada deca dobijaju nadimke koja se mogu dati i muškom i ženskom detetu. Sve nam to pisac donosi na veoma karakterističan i duhovit način.

Pisac se u svojoj „Autobiografiji“ dotiče svih tema i problematika. Tako nam govori i o ljudskoj sujeti koja prati čoveka kroz ceo život. Nije voleo buržoasko društvo, opisuje igru svoje sestre i druge dece i zbog te sujete u njemu se javlja revolucionarni instinkt i mržnja prema besposlenoj buržoaziji. Nušić nam u daljem tekstu opisuje svoje dečje nestašluke i sebe naziva, kako su ga i dugi opisivali, kao „vrlo živo dete“. Bio je prava napast, zasipao je svoje roditelje nepresušnim pitanjima. Zapravo su sva deca bila takva, tako i jedan oglas u novinama koji je dao otac jednog dečaka Nušić nam navodi kao opravdanje za svoje postupke. Oglas glasi: „Stan, hranu i dobru nagradu daću onome ko se primi da odgovara na pitanja moga trogodišnjeg sina“. Pitanja koja deca postavljaju za decu su logična i Nušić nam na duhovit način povezuje ta pitanja s dešavanjima u državi pa tako magarce vezuje za državne službenike, feministički pokret s pitanjem „Zašto žene nemaju brkove“ itd. Tako dete prerasta u čoveka, pa tako i Nušić osećajući promenu svoga stasavanja majci saopštava da više neće da nosi suknju.

Čovek u pantalonama

Sledeća priča nosi naziv „Čovek u pantalonama“. Nušić je od brata nasledio pantalone na kojima je bila ispisana cela bratovljeva istorija. U Nušiću je bilo izvesnih nagona koji su čekali da on obuče pantalone, a jedan od njih je preskakanje plotova i penjanje na drvo. Pantalone su mu omogućile da svoje delovanje iz sobe sada prenese napolje.

Kroz svoje dečje podvige objašnjavao nam je kako je rešavao i shvatao mnoga životna pitanja i spoznaje. Jedna od njih je da ljudi sa sitnim slabostima nisu podobni za krupne podvige. Opisivajući nam svoje dečje nestašluke kritikovao je društvo, činovnike kojima je krišom kačio lisičji rep i nalazio da mnogima od njih taj rep lepo stoji. Poslaničke klubove je poredio s guskama, ćurkama, plovkama jer i same ustanove ne misle svojim glavama, kao i u njihovoj igri. Tako je jež bio opozicija kojoj bodlje služe kao nakit. U ovoj priči Nušić je predstavio tadašnju vladu, humoristički kroz svoju igru i igru svojih drugova izneo je neke od problema koje su u svakom društvu prisutni.

Suđaje

Otac je zbog Nušićevih nestašluka brinuo za njegovu budućnost i govorio „Taj će završiti na vešalima“. Tako nam donosi i priču o tetki koja je uzela njegov konac i odnela ga vračari koja je prorekla da će preživeti buru, bolest, ali da se od braka neće spasiti i skoro sve se obistinilo, sem poslednje dve stvari, da će biti bogat i da će mu svi zavideti. U ovoj priči nam predstavlja brigu svojih roditelja za njegovu budućnost. Naslov ima zapravo značenje „sudije“ koja obuhvata čitavu piščevu familiju koja je sazvala komisiju radi razmatranja njegovog ponašanja i njegovih nestašluka. Vodila se rasprava do duboko u noć šta bi mali Nuša mogo biti kada poraste.

Školovanje

Školovanje je za Nušića, kao i za svako dete, bila borba za samoodržanje i opstanak. Iznose se razne spletke i pokušaji da se u borbi pobedi. Otac, kao i većina očeva, očekivao je da mu sin osvetla obraz. Nušić nam govori o neslaganju njega i profesora jer oni nisu opazili njegov politički talenat, koji je sam smatrao da ga poseduje. Ponavljao je prvi razred gimnazije i kada bi ga pitali kako je uopšte maturirao, on to nije znao objasniti. Nušić je diplomu shvatao kao potvrdu zrelosti, kao dokument na osnovu kojeg može u životu činiti svakojake lakomislenosti. Nušić je na srednju školu gledao kao na period gde čovek potroši svoje najbolje godine života, ali je ipak smatrao da su škola i brak dva najvažnija perioda u životu. Tako se u braku, kao i u školi, učiš sve dok si živ, bez nade da ćeš zaista nešto naučiti. U daljem tekstu nam otkriva da je planirao opisati svoje školovanje po razredima, ali se ipak odlučio da to uredi pregledom školovanja po predmetima. To mu je ujedno i prilika da se pojedinim predmetima osveti.

Osnovna škola

Poređenjem magareće klupe u kojoj su sedeli lošiji đaci i prvih klupa u kojima su sedeli najbolji učenici Nušić nam pokazuje kako su magarci dospeli u prve klupe, pa tako i u prve redove kasnije u društvu. Oni nikako da se naviknu da su oni zapravo magarci iz poslednje klupe. Nušić nam ovde objašnjava da i učiteljevo ponašanje prema deci ima udela u tome. Tako je jedno vreme najbolji učenik bio kobasičarev sin, pa sin trgovca, a sve zavisi od pozdrava koji su slali po deci. Vrednost pismenosti, odnosno nivo pismenost na kraju se može svesti na materijalne vrednosti.

U ovoj priči Nušić nam navodi i promene koje su se dešavale u školstvu. Tako je on prvo naučio azbuku koja je imala 32 slova, da bi kasnije 2 slova nestala (primena Vukove reforme izbacilo se debelo i tanko „jer“). Iznosi nam se zanimljiv način na koji je učitelj učio decu slova i brojeve. Tako Nušić nekako završi osnovnu školu i dođe do gimnazije.

Slede priče po predmetima kako nam je pisac i najavio. To su priče „Hrišćanska nauka“, „Srpski jezik“, „Istorija“, „Geografija“, „Jestastvenica (prirodne nauke)“, „Strani jezici“, „Matematika“, „Fizika i hemija“ i „Mrtvi jezici“.

Hrišćanska nauka

Kroz hrišćansku nauku pisac nam iznosi razne pojave koje su bile dokaz da utisci iz rane mladosti ostavljaju vrlo dubok trag u duši. Nušić je mešao priče iz Starog i Novog zaveta čemu se kateheta smejao, a Nušić ni dan danas ne shvata šta je tu smešno, jer „šta bi više o hrišćanstvu znao onaj koji bi sve priče ispričao onako kako su one u knjizi zapisane“.

Srpski jezik

Što se tiče srpskog jezika, Nušić nam je izneo sve nedaće koje su deci izazivali padeži, zamenice, glagoli, znaci interpunkcije. Stariji nisu znali objasniti deci promene, tako da su se mladi morali sami suočiti s njima. Nušić kaže da je zapazio da ova nauka ima dosta ženskih osobina „Ne mislim ja na neodređeni i zapovedni način, ali mislim na ono što se oko svake žene, kao oko imenice u gramatici, vrzma po jedan član po kome možemo poznati kog je pola žena, a mislim i na to što žene, kao i imenice u gramatici, uvek imaju nastavak i što taj nastavak vrlo rado menjaju pri svakom novom padežu“. Tako i na temu za pismeni sastav „Ispeci pa reci“ Nušić iznosi razne zanimljive sastave učenika, ali na temu „Spoznaj samog sebe“, Nušić ni tada, a ni dan danas, nema odgovor.

Istrorija

U priči „Istorija“ iznosi se problematika novih reči koje su ulazile u naš jezik, a koje je bilo teško izgovoriti. Novi vek po Nušiću počinje revolucijom ili ispravkom političkih grešaka prošlih vekova. „Novi vek počinje istorijskim falsifikatom, a svršava se falsifikovanjem istorije“. U ovoj priči se navodi Nušićevo poznanstvo s Markom Tvenom i njihov zanimljiv razgovor o otkriću Amerike. Zanimljivo je i Nušićevo poređenje tadašnjih đaka te kako su oni učili istoriju Srbije poređujući je s lopovom koji treba da proguta ono što je ukrao. Prvi lopovi bili su tadašnji đaci i ukrali su drenjinu koja se lako proguta. Današnji đaci, odnosno đaci dolazećih generacija, poređeni su s lopovom koji je ukrao lubenicu i Nušić se smejao kako će oni progutati tu istoriju, tu lubenicu. Zbog istorije, „učiteljice života“, Nušić je ponavljao razred. Pogrešivši godinu smrti cara Uroša, ponavljao je razred, da bi se kasnije u istoriji utvrdilo da Vukašin nije ni ubio Uroša… I ko je sada kriv što je Nušić izgubio godinu dana zbog toga što država u svoje vreme nije znala sopstvenu istoriju.

Geografija

Pričom „Geografija“ Nušić nam objašnjava kako su nastavnici tada učili decu o planetama. Đaci su bili planete, a učenikova glava globus.

„Jestastvenica“ prirodne nauke.

U ovu grupu spadaju mineralogija, botanika i zoologija. Profesor je svoj deci davao imena po nekoj životinji, tako je Nušić kao najmanji u razredu dobio ime miš.

Strani jezici

Od stranih jezika učili su francuski i nemački, a nemački im je zadavao više muke.

Matematika

Matematika je kod Nušića opisana kao bolest. Deca koja od nje obole obavezno padnu jednu godinu, ali opet matematika ima i svojih dobrih strana.

Fizika i hemija

Fiziku i hemiju je Nušić posmatrao kao dve sestre blizankinje i podjednako su mu zadavale muke.

Mrtvi jezici

Mrtvi jezici su bili latinski i jelinski. Nušić je govorio da razume da umre jezik, a da živi narod, ali da narod umre, a da jezik živi i to pod nazivom „mrtav jezik“… tome ne vidi svrhu.

Prva ljubav

Priča „Prva ljubav“ po Nušiću je naporedna sa školom i čak bi se mogla uvrstiti u školske predmete. O ljubavi je dosta naučio od svoje služavke Juce i praktikanta, te se već u prvoj godini gimnazije zaljubio u Persu, komšinicu koja je bila 3. razred osnovne škole. Prva Nušićeva ljubav nije završila slavno, jer su oboje dobili batine zbog pokušaja da se otruju, a Persa ga zbog tih batina zamrzela.

Prva i poslednja pesma

U ovom odeljku Nušić nam govori zašto je u životu napisao samo dve pesme i oba puta rđavo prošao. Što se tiče poezije, on drži dijetu. Zbog prve pesme je dobio batine, nakon čega se sedam godine ustručavao da ponovo piše poeziju, ali je opet podlegao i napisao drugu. U njoj je ismevao kralja i vlast te završio u zatvoru. Kažnjen je s dve godine zbog uvrede Veličanstva i od tada se zarekao da poeziju više neće pisati.

Druga ljubav

Svoju drugu ljubav Nušić opisuje kao „nedolečenu bolest, koja se s nepažnje rekonvalescenta vratila“. U drugoj ljubavi čovek se oseća kao da ponavlja razred – poznati su mu predmeti, a ipak nije pouzdano da će položiti ispit. Druga piščeva ljubav bila je Marija koju je jednom prilikom utešio dok je plakala. Od tada su se voleli bez izjave ljubavi. Ipak, kada su se sastali nasamo, nisu znali reči ljubavi, zbog čega je Nušić ukrao tetkinu knjigu kako bi naučio dijalog za dvoje zaljubljenih. Ali Nuša ne naučivši tekst nije otišao na sastanak, a dok se ohrabrio ponovo joj prići, bilo je kasno.

Od treće do zaključno dvanaeste ljubavi

Nušić ljubav naziva jednom vrstom pijanstva. Ovde nam iznosi nekoliko svojih ljubavi i pesmu svojoj trećoj ljubavi koju nigde nije objavio. Takođe nam opisuje i svoju diplomu, ali kaže da celu priču kako je do diplome došao neće opisivati. Našavši se s diplomom u rukama, razmišljao je o tome šta će biti. Ovde nam na veoma izravan način govori kako službu s diplomom nije mogao dobiti, ali da ju je bez diplome, slagavši da je polupismen, veoma lako dobio. Kako se u državnoj službi nije smeo pojaviti čovek s diplomom, Nušić je svoju okačio na zid. U to vreme napisao je onu drugu pesmu koja mu odredi dve godine zatvora. Tamo je imao vremena razmisliti šta će postati.

Tamnica

U tamnici je pisac naučio neke stvari koje mu ni jedna diploma ni univerzitet nisu mogli pružiti. Kroz prozor tamnice svet izgleda potpuno drugačije.

Vojska

Vojska je bitan period svakog mladića. I za Nušića je imala jednu posebnu draž, pa i zbog toga što „Srbin celoga života mora biti vojnik“.

Brak

„Brak“ je poslednja priča u „Autobiografiji“. Simbolično i u duhu njegovog odnosa prema braku, njegova žena bila je njegova trinaesta ljubav. Nušić brak opisuje kao kavez s pticom koja kada je unutra želi napolje, a kada je napolju želela bi da je unutra. Zatim nam daje definicije ljubavi iz svake nauke ponaosob, kao i definicije ljubavi iz perspektive lekara, trgovca, sveštenika… Na kraju nam u odeljku „Neispisana glava“ kaže da ovu glavu poverava svome prijatelju da je on ispiše.

Pogovor

„Pogovor“ Nušić piše jer misli da svi imaju osećaj da u Autobiografiji nešto nedostaje, pa je odlučio da napiše i ovu poslednju glavu. U njoj piše o razgovoru s prodavcem mrtvačkih sanduka koji ga je naveo čak da uredi i pogrebne pripreme te da program napiše. Tako se Nušić pomirio sa sadržajem ove poslednje glave. Sada treba samo da umre. Da bi publika bila bez ikakve sumnje u piščevu smrt, on na kraju daje dijalog, odnosno intervju između njega i novinara (doktora). Kao poslednje reči želeo je da novinar zapiše rečenicu „Zbogom i hvala na pažnji“.

Beleške o autoru

Branislav Niušić (Alkibijad Nuša) rođen je 20. oktobra 1864. godine u Beogradu (tadašnja kneževina Srbija). Rodio se u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Otac mu je bio ugledni trgovac žitom, ali ubrzo nakon Nušićevog rođenja izgubio je celo bogatstvo, nakon čega se s porodicom seli u Smederevo.

U Smederevu Branislav Nušić, tada još Alkibijad Nuša, završava osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Zatim se vraća u Beograd gde maturira i s 18 godina zakonski menja svoje ime u Branislav Nušić. Radio je kao novinar, diplomata, a najpoznatiji nam je kao pisac srpskih romana, komedija, drama, priča, eseja… Ujedno je bio i začetnik retorike u Srbiji. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. U toku studija proveo je godinu dana u Gracu, gde je usavršavao svoje školovanje.

Nušić je bio i politički aktivan. Učestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, jer je u to vreme bio na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata u Dnevnom listu objavljuje svoju kontroverznu pesmu „Dva raba“ zbog čega biva osuđen na dve godine zatvora. Pesma je ismeavala srpsku monarhiju, a naročito kralja Milana. Zbog ovog događaja bilo mu je posle teško da nađe posao u državnoj službi, ali ipak 1889. godine postavljen je za pisara u Bitolju, u Ministarstva spoljnih poslova. U Bitolju se 1893. godine i ženi.

Jednu celu deceniju Nušić je proveo u Makedoniji i na jugu Srbije, radio je na mestu vicekonzula u Prištini. Zatim je 1900. godine postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, da bi ubrzo postao i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postaje upravnik Srpskog Narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1905. godine napustio Novi Sad i vratio se u Beograd, gde je radio kao novinar. U to vreme nastaje i njegov pseudonim pod kojim je pisao – Ben Akiba.

1912. godine vraća se u Bitolj kao državni službenik, ali tokom balkanskih ratova, u februaru 1913. godine biva smenjen. Nakon toga osniva pozorište u Skoplju , gde živi do 1915. godine. Tokom Prvog svetskog rata napustio je zemlju i boravio u Italiji, Francuskoj, Švajcarskoj, sve do završetka rata. Vreme koje je proveo kao emigrant tokom rata zabeležio je u knjizi „Devestopetnaesta“, u koju je preneo svoje bolne utiske o narodnoj tragediji i stradanjima u ovom ratu. U 20. godini života napisao je komediju „Narodni poslanik“. Prva izvedena komedija bila mu je „Protekcija“, iz 1889. godine.

Posle rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva za prosvetu. Na toj je poziciji bio do 1923. godine, kada postaje upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu. 1927. godine se vraća u Beograd, da bi 10. februara 1933. bio izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.

U njegovim rukopisima pronađena je nedovršena komedija „Vlast“, izrazito satirično delo. Što se tiče komedija, na njega je značajan uticaj imao Gogolj i njegovo delo „Revizor“, a od naših domaćih pisaca Sterija i Kosta Trifković. Nušić je bio veoma blizak s Vojislavom Ilićem i njegovim ocem Jovom Ilićem kome je posvetio svoju zbirku „Ramazanske večeri“. U njoj mu se zahvaljuje što je kod njega „knjige izučio“. U Ilićevoj porodici se osećao kao da je njen član i bratimio se s Vojislavom. Takođe je bio blizak sa Sremcem, Jankom Veselinovićem i Pavlom Markovićem. Umro je 19. januara 1938. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Njegova najznačajnija dela su: drame „Nije tako već ovako“, „Jesenja kiša“, „Iza božjih leđa“, „Pučina“, „Kirija“, „Velika nedelja“; dela za scenu „Prva parnica“, „Običan čovek“, „Šopenhauer“, „Ljiljan i Omorika“, „Rastko Nemanjić“, „Pučina“, „Pod starost“, „Naša deca“, „Greh za greh“, „U srpskoj kući“, „Pod oblacima“, „Danak u krvi“, „Jesenja kiša“; komedije „Protekcija“, „Svet“, „Put oko sveta“, „Gospođa ministarka“, „Narodni poslanik“, „Mister dolar“, „Ožalošćena porodica“, „Dr“, „Sumnjivo lice“, „Predgovor“, „Ne očajavajte nikad“; romani „Autobiografija“, „Opštinsko dete“, „Hajduci“; pripovetke „Politički protivnik“, „Klasa“, „Posmrtno slovo“, „Pripovetke jednog kaplara“; tragedije „Knez Ivo od Semberije“, „Hadži-Loja“, „Tomaida i Nahod“, „Hadži-Ena“, rasprave i udžbenici „Retorika“.

Autor: J.I.

loading...

Komentiraj

*